Izvor: Politika, 25.Jan.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tito i poglavica Sijetl
Hoće li nova mapa Srbije biti sa „oazama” koje su, de jure i de fakto, postale vlasništvo stranaca
Pričalo se – možda jeste, možda nije. Pričalo se kako je Sofija Loren htela da kupi jadransko ostrvce Sveti Stefan. Ozbiljna stvar, državno pitanje, pa je vest došla i do Tita. Najveći sin naroda i narodnosti je, navodno, rekao: „Može, zašto ne, samo da glumica, majku mu božu, najprije uzme jugoslavensko državljanstvo”.
Pogađate li na šta mislim? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Reč je o hiljadama hektara vojvođanske oranice koja prelazi u vlasništvo jednog emirata sa Arabijskog poluostrva. Još hiljade hektara će, pod zakup na 30 godina, biti na raspolaganju istome. Naravno, i prodaja i zakup su po ceni znatno iznad one koja bi na unutrašnjem tržištu mogla da se dobije.
Zašto ne! I domaće parajlije su kupile na hiljade duluma i jutara panonske ravnice, poneki i kapitalom koji je „mukom stečen” u vrlo sumnjivim rabotama. Ovih dana „prošetala” je vest kroz sve dnevne novine da je „onaj sa poternice” kupio i sad je u njegovom posedu 9,3 odsto Vojvodine. Nije objavljeno kako je, posle te privatizacije, unapređena ratarska i stočarska proizvodnja, za koliko su porasli prinosi...
Uopšte ne sumnjam da kupac sa arabijskog peska neće učiniti sve da višestruko unapredi proizvodnju na (za)kupljenim hektarima. Sad će je bar imati sa vlastitih njiva i iz svojih tovilišta i farmi muzara. Upravo tako: sa svojih i iz svojih. Jer, svakom parcelom zemlje koje emirat kupi, proširuje teritoriju svoje države.
Poodavno je rečeno kako su Mađari krčmili svoju ravnicu u zapadnom delu države, prodavali je strancima. A ovih dana, zakonom su zabranili otuđenje svoje državne teritorije; čak pokušavaju da kupovinom (po koju cenu?) povrate ponešto od otuđenog.
Prodati traktor, rezanu građu, flaširanu mineralnu vodu, hiljade tona pšenice ili jabuke nije isto što i prodati rudnik koji je dao gvožđe za traktor, šumu u kojoj je posečena građa, izvor na kojem su punjene flaše i njivu ili voćnjak sa kojih je požnjevena pšenica i obrana jabuka.
Ova konstatacija liči na mnogo puta citirano čuveno pismo iz 1854. indijanskog poglavice Sijetla „velikom, belom poglavici” u Vašingtonu. ,,Beli poglavica” je nudio Sijetlu 150.000 dolara za 20.000 hektara indijanske zemlje.
Evo nekoliko rečenica iz odgovora na ponudu:
„Kako možete kupiti nebo ili toplinu zemlje? Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kako vi to od nas možete kupiti? Svaki deo te zemlje je sveti za moj narod. Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisno cveće naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi oni su naša braća. Stenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek – svi pripadaju istoj porodici. Odnosi se (beli čovek) prema majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit”.
Tako je otpisao poglavica plemena Skvamiš. Znao je u šta će kupac pretvoriti iskonsku „pitomu divljinu”, šta će se desiti s krdom bizona, orlom, vodom i šumom. Čudio se kako da „gvozdeni konj” (voz) bude važniji od bizona. Poglavica je, naravno, shvatao bukvalno, ali mi to možemo prihvatiti kao metaforu naše sudbine i opstanka. Jer, ispred pitanja o produktivnosti i profitu (svakako kupčevom) i iznosu poreza trebalo bi da stoji pitanje: šta se događa sa suverenitetom naroda i države nad hiljadama hektara zemlje prodate drugom narodu i državi? Hoće li se štampati nova mapa Srbije na kojoj će biti „oaze” koje su, de jure i de fakto, postale vlasništvo stranaca? Hoće li u udžbeniku geografije, posle prodaje, pisati da je površina Srbije (bez KiM) 77.474 kvadratna kilometra kao i pre prodaje? Ne znam, pa pitam.
Novinar i pisac
Boško Lomović
objavljeno: 25.01.2013.
