Izvor: Večernje novosti, 18.Sep.2016, 20:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tito bio član Kraljevske srpske akademije?

Kratka hronika o 130 godina postojanja Srpske akademije nauka i umetnosti. U pojedinim sudbonosnim trenucima SANU bila svesna zova istorije SRPSKA akademije nauka i umetnosti, nesumljivo je naša najznačajnija institucija. Za 130 godina postojanja dala je ogroman doprinos u formiranju i unapređenju naučne misli, okupljajući mnoga istaknuta imena srpske, jugoslovenske i svetske nauke, ali i umetničkog stvaralaštva. Nazivala se Kraljevsko srpska akademija od 1886, potom >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Srpska kraljevska akademija do 1947, kada je preimenovana u Srpsku akademiju nauka. Kasnije, zakonom iz 1960, menja naziv i postaje Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU). U pojedinim kritičnim i sudbonosnim trenucima Akademija je bila svesna zova istorije da mora, poput Arsenija Čarnojevića, da iskorači i kaže: "Ovuda". Ali, kao i mnoge slične institucije u svetu, i SANU se često ogrešila o neka velika imena, isto kao što nije uvek osećala puls vremena i interes naroda. Bilo je unutar Akademije čak pokušaja, i to ne tako davno, da se izbriše iz njenog imena reč "srpska". DANAŠNjA SANU vuče korene od Društva srpske slovesnosti koje su osnovali Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić. Prvi članovi Društva bili su: Dimitrije Isailović, Stefan Marković, Jovan Stejić, Dimitrije Tirol, Sima Milutinović i Isidor Stojanović. Ova družina je sebi odredila kao prioritetan cilj širenje nauka na srpskom jeziku i usavršavanje srpskog narodnog jezika. Na samom početku Društvo je pokušalo da raspetlja tada još nerešeno pitanje pravopisa i usvojilo je azbuku od 35 slova. Rad Društva bio je prekinut avgusta 1842. godine zbog nereda u zemlji i nastavljen je tek avgusta 1844. godine. Rezultate svoga rada članovi Društva objavljivali su u "Glasniku Društva srpske slovesnosti" koji je počeo da izlazi 1846. godine. Štampali su nekoliko popularnih knjiga i dali veliki doprinos u skidanju zabrane Vukovog pravopisa. Sudbinska nit, sukobi i razlazi sa dinastijama i političarima, izgleda da je ugrađena u postojanje srpskih naučnih institucija. Društvo srpske slovesnosti ukinuo je knez Mihailo 27. januara 1864. godine, zbog sukoba između Društva i ministra prosvete, kada su odlučili da Garibaldija, Černiševskog i Hercena, ljude koji su menjali ondašnju Evropu, izaberu za svoje članove. Pola godine kasnije rad ovog društva će biti obnovljen ili je možda bolje reći da je osnovano novo pod imenom Srpsko učeno društvo. Članovi starog društva su morali pismeno da podnose molbu ministru prosvete "ako su bili namerni da postanu sastavni deo novog". Program Srpskog učenog društva je bio da se bavi naukama i veštinama, ukoliko se one odnose na Srpstvo. Na samom početku imali su 24 redovna člana, 44 počasna i 64 dopisna. Prvi predsednik je bio Jovan Gavrilović. Održavali su stalne i prisne veze sa slovenskim naučnim društvima. Imali su svoj arhiv i svoju biblioteku. Ni druga naučna institucija nije uspela da izbegne sudbinu prethodne. Sredinom maja 1886. ulaze u sukob sa ministrom prosvete Milanom Kujundžićem. Ishod je bio jasan, Srpsko naučno društvo je suspendovano i 1. novembra 1886. izašao je zakon o osnivanju Srpske kraljevske akademije. Kompletna imovina prethodnih naučnika, biblioteka, zbirke i imanje, članom 31. tog zakona, ustupljena je Akademiji. ZAKON o Akademiji ograničio je broj njenih stalnih članova na 25. Prve akademike, njih 16, imenovao je kralj Milan 5. aprila 1887. godine. Po Beogradu se sa podsmehom govorilo da kralj Milan, "u despotskoj obesti, hoće ukazom da određuje ko je naučnik, a ko nije". Prvi predsednik bio je Josif Pančić, a sekretar Jovan Žujović. Zdanje Srpske akademije nauka i umetnosti već skoro jedan vek krasi Ulicu kneza Mihaila. Skice, predlozi i projekti za podizanje ove velelepne palate stvarani su od prvih dana njenog postojanja ali život je hteo da se akademici u svoju palatu usele tek 1952. godine. Odmah po osnivanju Akademije, 1886, knez Mihailo Obrenović poklonio je najlepši plac u glavnoj ulici koja će poneti njegovo ime. Razmišljalo se o podizanju zgrade ali para nije bilo. Desetak godina kasnije kraljevim ukazom formiran je zajednički fond za zgradu Akademije, Narodne biblioteke i Muzeja Srpske zemlje. Sa početnim kapitalom i sopstvenim placem počelo je rešavanje ovog pitanja. Za izradu idejnog projekta angažovan je 1900. arhitekta Konstantin Jovanović. Međutim, bio je ovo prvi u nizu projekata koji je ostao nerealizovan. Bilo je javnih konkursa, ličnih molbi pojedinim arhitektima, čak i pokušaj da se napravi projekat po uzoru na zdanje Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Čekajući definitivno rešenje, akademici će 1908. godine dobiti na korišćenje zgradu zadužbine Sime Igumanova u Brankovoj ulici broj 15. NAKON dvodecenijskog lutanja, krajem 1910. godine odlučeno je da se izrada projekta poveri Dragutinu Đorđeviću i Andri Stevanoviću. Kamen temeljac je položio 27. marta 1914. godine prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević u prisustvu akademika i ministara građevine i prosvete. Izvođenje radova je povereno firmi Matije Bleha, dok je fasadnu plastiku i skulptoralni program izvodilo preduzeće "Jungman i Sunko". Međutim, izgradnju je prekinuo početak Prvog svetskog rata. Objekat je završen 1924. godine, ali zbog velikih izdataka za gradnju, akademici se nisu uselili u svoje novo zdanje već je ceo objekat dat u zakup. U međuvremenu je mnogo vode proteklo Savom i Dunavom. Bilo je uspona i padova, i sve više članova. Listajući požutele spiskove novoprimljenih akademika, neretko ćemo biti u prilici da se susretnemo sa zbunjujućim i nejasnim kriterijumima oko izbora članova najuglednije i najuticajnije naučne institucije u Srba. Naravno, većina je zasluživala da dobije ovo ugledno zvanje, ali bilo je i onih koji su iz politikantskih razloga poneli titulu akademika. Bilo je i podosta slučajeva da pojedine velikane zaobiđu. Da li su iza neobjašnjivih odluka članova Akademije bile naučne zablude ili najobičnija ljudska zavist, teško je danas nagađati.ODBOR ZA VOĐENjE POSLOVA IZ prilično nejasnih razloga naziv Srpska kraljevska akademija ostaće sve do 1947, novi naslov će biti Srpska akademija nauka. Ta godina ostaće zapamćena u analima Akademije, ali ne samo zbog promene imena već i zbog prvog poratnog spora između akademika i nove komunističke vlasti. Suština tog konflikta je bila rezultat tajnog glasanja kada za nove članove nisu izabrani hrvatski pesnik Vladimir Nazor i bugarski filozof Todor Pavlov, tada vodeći autoritet staljinističke filozofije. Odmah posle izbora, predsednik Akademije Aleksandar Belić i još deset članova dalo je kolektivnu ostavku. Međutim, vlast odbija da prihvati njihove ostavke ali istovremeno Ministarstvo prosvete NR Srbije imenuje Odbor za vođenje poslova Akademije jer ona "ne može primiti, ni ispuniti zadatke koji se pred nju kao najvišu naučnu ustanovu NR Srbije postavljaju". Sa ove vremenske distance nije baš lako objasniti da je jedan Nikola Tesla postao redovni član tek u svojoj 81. godini. A status dopisnog člana Srpske kraljevske akademije stekao je kada je imao samo 38 godina. Bio je to najduži "dopisnički staž" u istoriji ove naučne ustanove. Da apsurd bude veći, Nikola Tesla, čijim se imenom i delom danas kitimo, mnogo ranije je predložen za redovnog člana Akademije, ali je, gle belaja, neslavno prošao. Izvesni učitelj iz Jagodine je na Izbornoj skupštini dobio skoro četiri puta više glasova! SLIČNU sudbinu je doživeo još jedan Srbin koji je poput Tesle uzdizao Ameriku. Mihajlo Pupin i pored svih patenata, otkrića i počasti koje je uživao širom sveta, u svojoj matičnoj srpskoj akademiji nije uspeo da dogura više od dopisnog člana! Međutim, ti isti akademici su u prvoj dekadi u prvim godinama postojanja ove ustanove pokazivali i visok stepen objektivnosti i popriličnu dozu hrabrosti. Hroničari zdanja iz Knez Mihailove ulice zabeležili su 1892. godine da srpski kralj Milan Obrenović i crnogorski knjaz Nikola 1892. nisu uspeli da se okite najvišom akademskom titulom. Na izborima za Srpsku kraljevsku akademiju od deset potrebnih glasova dobili su samo tri. Njihovi naslednici, šezdesetak godina kasnije, pokazaće se u sasvim drugačijem svetlu. U Akademiju su primljeni bez i jednog glasa protiv Moša Pijade i Edvard Kardelj. I to odmah u redovne članove. Za njih nije važilo pravilo da se prvo postaje dopisni član. Naravno Josip Broz Tito odmah po završetku rata postao je počasni član i to - Srpske kraljevske akademije.Čoveku, koji je smenio kralja Petra II Karađorđevića, očigledno nije smetala titula iz Akademije tog istog kralja. Svakako je zanimljivo spomenuti i odiseju Miloša Crnjanskog koji je zašao u osmu deceniju kada je predložen za članstvo u SANU. Predloženo je da u redove akademika uđe skraćenim putem, bez dopisnog staža. Ali je to glatko odbijeno. Veliki pisac, svojeglav i naprasit, odustaje od kandidature. Po Beogradu se pričalo da nije mogao da pređe preko činjenice da je bez dopisnog staža u SANU primljen i Miroslav Krleža...

Nastavak na Večernje novosti...