Izvor: Politika, 15.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tim za više takmičenja
Jedno od najčešćih pitanja koje se ovih dana postavlja tiče se stabilnosti vlade, odnosno da li će se postojeća vlada održati? Naravno, to nije najvažnije pitanje. Važnije je da li vlada koja odstupa od svojih programskih načela uopšte treba da se održi. Svi se, naime, sećaju pet principa, oko kojih je formirana vladajuća koalicija, koji su predstavljeni kao svojevrsni akcioni plan sadašnje vlade. Sada, međutim, izgleda da predsednik vlade dovodi u pitanje evropske integracije kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedan od tih ciljeva.
To se može razumeti na dva načina. Prvi je da postoji prioritet u ciljevima, odnosno da je očuvanje Kosova onaj cilj kome ostala četiri moraju biti podređena po cenu odustajanja od njih. Građane možda neće biti teško ubediti da evropske integracije nisu nešto zbog čega treba (ako je uopšte potrebno) žrtvovati papirni teritorijalni suverenitet, ali po logici stvari ovaj presedan znači da će (ako bude potrebno) i ostali ciljevi biti žrtvovani zarad tog cilja.
Analitičari analitičara već su mogli da primete kako se javno mnjenje priprema za ovaj zaokret u politici vlade. Sve je učinjeno da se pokaže kako je zapravo EU ta koja žrtvuje Srbiju, a ne obrnuto. Tvrdi se, kao krunski dokaz, da slanje EU misije na Kosovo nakon isteka mandata Unmika svedoči o otvorenom neprijateljstvu Unije (ka kojoj vlada navodno "svim srcem" teži) prema Srbiji. Da li je to tačno ne možemo znati, ali se možemo zapitati šta bi se desilo kada bi EU odustala od svoje namere. Zamislimo, naime, da se Unmik povuče sa Kosova, a da ga niko ne zameni. Srbiju bi u takvoj situaciji verovatno očekivao tridesetogodišnji rat sličan onom na Bliskom istoku.
Drugi način da se razume zaokret u politici vlade prema EU je svojevrsno taktiziranje koje po onoj staroj "da se vlasi ne dosete" znači da vlada ne odustaje od EU ali želi da jedan cilj – evropske integracije iskoristi za maksimiziranje pozicija za ostvarenje prvog cilja – očuvanje Kosova. Znajući, naime, da je za EU važno da Srbija postane njen član, jasno je stavljeno do znanja – ako vam je to važno onda igrajte kako mi sviramo.
Moguće je, najzad, pretpostaviti čak i to da pristupanje EU nikada nije ni bio stvarni cilj vlade već samo nužan kompromis za njeno sastavljanje, pa je Kosovo iskorišćeno kao zgodna prilika da se vlada jeftino izvuče iz čitave te priče. No, to nije realna pretpostavka, ne samo stoga što je nekorektno tvrditi da se ma ko poigrava s pitanjem Kosova, već i zato što ne postoji ni jedan valjan ni racionalan argument zašto Srbija ne bi težila članstvu u EU.
Vratimo li se stoga na prve dve pretpostavke, ostaje da zaključimo da bi bilo bolje ako se naši političari okanu sitnog politikantstva i sa državničkom mudrošću prionu na realizaciju svih postavljenih ciljeva – ali zaista svim srcem. Građani će razumeti ako ni posle toga neki od ciljeva ne budu ostvareni. Teško, međutim, da će iko razumeti i oprostiti zapetljavanje u nepotrebne driblinge koji možda mogu da zasene amatere, ali u ligi šampiona odavno ne prolaze.
U krajnjoj liniji, trebalo bi objasniti, čak i pod pretpostavkom da Srbija "izgubi" Kosovo – što je sada malo verovatno, kako to da je priključenje EU vredan cilj, nešto što je po sebi dobro za građane Srbije ako se u nju ulazi s Kosovom, a bezvredan i nešto loše u suprotnom slučaju? Jedino objašnjenje za takav vrednosni zaokret je potpuni defetizam uporediv sa situacijom, da nastavim sa fudbalskom analogijom, u kojoj bi jedan tim, izgubivši šanse za osvajanje nacionalnog prvenstva, odlučio da napusti takmičenje za nacionalni kup, predao utakmice u ligi šampiona, pa čak prestao da igra i prijateljske utakmice. Za takav tim se, dakle, ne postavlja pitanje da li će se održati, već da li uopšte treba da postoji.
Sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
[objavljeno: ]
