Izvor: Politika, 11.Feb.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tim, a ne pojedinac
Posebno zabrinjava pokušaj SNS-a da, ionako slabašnu, opoziciju dodatno rasturi, oslabi i marginalizuje
„Ja mogu da kažem da povećanja poreza neće biti; možda će negde biti, možda negde i neće biti, zavisi od zone, ali, de fakto, gde god da bude, neće biti veće od 80 posto”, izjavio je pre neki dan Siniša Mali, nekadašnji član DS-a, zamenik ministra privrede i činovnik Agencije za privatizaciju zadužen za tendere u ranim dvehiljaditim, a zatim naprednjački >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čelnik privremenog organa Beograda. Kada čovek čuje ovako jasnu, preciznu, nedvosmislenu i neprotivrečnu izjavu, mora da usklikne (s ljubavlju): „Živeo privremeni organ na čelu s Malim!” Ako privremeni preraste u stalni organ nakon izbora, i Mali će, možda, nastaviti da priređuje Beograđanima svakovrsne radosti na vodi.
Građani Srbije su pak pre nedelju dana imali prilike da uživaju u snežnim čarolijama koje je priredio prvi potpredsednik vlade (PPV), spasavajući decu iz smetova. Da li je moguće da Srbija nema dovoljno obučenih ljudi da se time bave, pa se PPV morao odvažno i požrtvovano uključiti u akciju spasavanja? Pre će biti da se požrtvovanost može objasniti predizbornom kampanjom. Uostalom i njega su, onako krupnog, pomalo nezgrapnog i utonulog u sneg, oni koji su za to zaduženi morali izvlačiti iz smeta zajedno s detetom koje je spasavao. PPV je napravio grešku, jer svojim demagoškim delanjem može privući samo one koji ga već podržavaju, ali ne i one koji ga dosad nisu podržavali. U stvari, PPV je nehotice otkrio način na koji razmišlja i radi. On želi sve da kontroliše, u sve da se petlja, sve probleme u društvu da rešava, umesto da se usredsredi na borbu protiv kriminala i korupcije, jer upravo je te prioritete sebi odredio. Ovako, od vrste jela koja će se posluživati u avionu na promotivnom letu „Er Srbije” do spasavanja građana iz smetova, sve je njegova briga. Otuda on mora da radi svakog dana, pa i vikendom, do poznih sati.
Naravno, hvale je vredno kada je neko marljiv, ali zar nije još pohvalnije kada čovek ume da izabere vredne i pametne saradnike? Ako se posao dobro podeli u jednom timu bistrih, poštenih i radnih ljudi, onda je, po pravilu, dovoljno da svako od njih uradi svoj posao tokom redovnog radnog vremena. Proizvod njihovog dobro usklađenog delanja – a upravo bi ovim usklađivanjem Aleksandar Vučić trebalo da se bavi – nalazio bi se u pokrenutom razvoju Srbije. Ovako, čini se da će veliki trud koji PPV ulaže ostati u velikoj meri uzaludan, jer Siniša Mali i Goran Vesić, primerice, mogu mnogo da rade, ali taj će rad, ako se po jutru dan poznaje, biti štetan.
Demagogija PPV-a i SNS-a ispoljila se i u uvođenju tzv. poreza solidarnosti. Sama ideja na prvi pogled deluje razumno i pravedno: oni koji imaju više treba preraspodelom da odvoje iz svojih zarada za one koji nemaju. Problem je, međutim, u tome što su oni koji rade u javnom sektoru i imaju nešto više novca, tj. više od 60.000 dinara i naročito više od 100.000, relativno malobrojni. Ono što se od njih uzme neće biti dovoljno da popravi položaj onih koji imaju manje od 30.000 dinara, jer tih je veoma mnogo. Umesto toga, i ovi malobrojni koji za srbijanske uslove relativno dobro zarađuju, biće onemogućeni da više troše i time podstiču privredni razvoj. Dinar će postati još ređi no što je dosad bio, nezadovoljstvo srednjih slojeva još dublje i rasprostranjenije, a recesioni trendovi još ukorenjeniji.
Ako se sve ovo ima u vidu, onda je ideja da se za nagoveštene „reforme” dobije šira politička podrška tako što će se u vladu uvući što više stranaka i političkih vođa potpuno pogrešna. Naime, ucenjeni, podmitljivi ili nerealni politički vođi, od Ivice Dačića preko Čedomira Jovanovića i Mlađana Dinkića do Borisa Tadića, mogu postati deo vlade, ali ovo političko saglasje neće izazvati društvenu simfoniju. Naprotiv, u društvu će nezadovoljstvo rasti sa daljim propadanjem privrede, širenjem bede i sticanjem svesti da se od polovične borbe protiv korupcije i kriminala ne može živeti, a da su „Beograd na vodi” i njegove blagodati na veoma dugačkom štapu.
Ono što u ovom trenutku posebno zabrinjava jeste pokušaj SNS-a da, ionako slabašnu, opoziciju dodatno rasturi, oslabi i marginalizuje, a sredstva masovnog opštenja disciplinuje ili zloupotrebi u borbi s njom. U političkom žargonu se to zove putinizacijom, ali srbijanskom slučaju više pristaje termin đukanizacija, jer Srbija je, kako po veličini i moći tako i po etničkim svojstvima, ipak bliža Crnoj Gori no Rusiji. Stoga su prepoznavanje opozicije (kad već nema levičarskog izazova kapitalizmu) – bez obzira na poznate mane njenih vođa, Đilasa i Koštunice, i rđavost njihovih pojedinih saradnika – i njen relativno dobar rezultat na izborima veoma važni za budućnost Srbije.
Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Jovo Bakić
objavljeno: 11.02.2014.
