Izvor: SandzakPress.net, 18.Sep.2015, 12:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Težak život – Škorpije i bube svake noći napadaju četvoro djece

Novi Pazar – Drugari neće da dođu kod mene jer nemamo ni struju ni vodu, a i kuća nam je puna škorpija i opasnih buba koje nas stalno napadaju i ujedaju. Tužnim glasom priča Senih Grišević koji sa roditeljima Safetom i Fatkom, bratom Hamzom i sestrama Ajšom i Lejlom živi u dvadeset kvadrata oronule kuće u selu Bijele Vode, između Novog Pazara i Sjenice. Osim struje, u kući nema ni vode, a majka Fatka je u balonima donosi sa stotinak metara udaljenog bunara.– Voleo bih da imam kupatilo, >> Pročitaj celu vest na sajtu SandzakPress.net << da se više ne kupam u koritu, već u kadi. Želeo bih i svoju sobu sa radnim stolom i kompjuterom. Tu bih mogao da učim, radim domaće zadatke, a i drugari bi mi tada dolazili. Ali najviše bih voleo da imamo struju, jer se plašim mraka – kaže Senih.   GUBI MOĆ GOVORA Dok priča, Senih često zastajkuje, muca i teško završava rečenice. Majka Fatka objašnjava da se problem u govoru javio prije godinu dana, kada im je isključena struja.– Živimo u potpunom mraku, a jedino osvjetljenje uveče nam je stari fenjer i par sveća. Senihova fobija od mraka se odrazila i na govor. Vodili smo ga kod logopeda, prepisao mu je neke lijekove za opuštanje glasnih žica, ali nemamo novca da ih kupujemo – zabrinuta je majka. Više gladni nego siti: Porodica Grišević Za razliku od brata, trogodišnji Hamza se junači i kaže da ga nije strah mraka, ali da se malo plaši paukova i buba koje uveče izmile ispod tepiha koji je postavljen direktno na zemlju. KUĆA PUNA ŠKORPIJA– U mraku ima i škorpija, jedna me ujela za nogu pa mi je ona bila cela debela. Malo me bolelo, ali nisam plakao – hrabri se Hamza i zavrće majicu pokazujući ujede raznih insekata po leđima i rukama. Njegovu priču potvrđuju i Safet i Fatka. Kažu da su do sada ko zna koliko škorpija uhvatili, ali da se one, uglavnom po mraku, iznova pojavljuju. – Nije to ništa, kada pada kiša ili snijeg, mi i u sobi nosimo patike jer je sve puno vode. I krov nam prokišnjava – objašnjava Senih pokazujući fleke na plafonu. RASTU BEZ IGRAČAKASestre Ajša i Lejla odrastaju bez ijedne lutkice, a jedina igračka im je plišani slon kojeg zovu Brundo i kojeg moraju da dele. Pravi problemi nastanu kada krenu na spavanje, a obe bi htele da Brundo bude kraj njih. – Vidi, neko mu je otkinuo nogu, pa sada ima samo tri – jedino je što je progovorila sramežljiva Ajša skrivajući se iza Safeta. Osim probušene lopte, ni Senih ni Hamza nemaju niti jednu igračku. Obojica bi voleli da imaju fudbalsku loptu i bicikl. Lejla je i isuviše mala da bi shvatila teške uslove u kojima živi njena porodica, ali su oni i te kako uticali na nju. – Nekoliko puta se dešavalo da se zaceni i onesvesti. Obično kada traži nešto što ne možemo da joj priuštimo. To je strašna scena. Ljekari su mi rekli da je malokrvna i da joj obogatimo ishranu gvožđem, ali ne znam kako kada smo svi više gladni nego siti – jada se otac Safet, koji, iako bolestan, radi razne fizičke poslove da bi ishranio porodicu. (Blic)  

Nastavak na SandzakPress.net...