Izvor: Politika, 10.Jan.2015, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Terorista nema plave oči
Sećate li se Andersa Brejvika? Taj plavi Norvežanin, bez brade i turbana, pre manje od tri godine hladnokrvno je pobio 77 ljudi u Oslu i na ostrvu Utoja gde su kampovali mladi aktivisti norveške Radničke partije. Osuđen je na 21 godinu zatvora, maksimalnu kaznu po norveškim zakonima. Stručnjaci su prethodno utvrdili da Brejvik nije psihijatrijski bolesnik. Plavooki „hrišćanin” se u međuvremenu nije pokajao – naprotiv.
Ako baš uporno guglujete njegovo ime, naći ćete i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čime se bavi na robiji. Brejvik je sredinom decembra prošle godine, pre manje od mesec dana, poslao 200 pisama na adrese ljudi koje nije lično poznavao pre nego što je dospeo u zatvor. Cilj mu je da stvori povezanu evropsku nacističku mrežu za oružanu borbu protiv „Evroarabije”. Na suđenju je sličnim sumanutim argumentima obrazlagao svoj zločinački pir. Ovaj nacista umislio je da je spasitelj evropskih vrednosti, iako ih svojim delom najdublje zakopava.
Do dana današnjeg Brejvikov zločin je jedan od najstrašnijih i najsmrtonosnijih terorističkih napada počinjenih na tlu Evrope u ovom veku. Ali, kad god su se povodom masakra u Parizu ovih dana zvaničnici iz Evrope i sveta osvrtali na prethodno izvedene terorističke napade, Brejvikov zločin je preskakan, kao da ga nije bilo, ili da se ne uklapa u ovo što se dešava u Francuskoj.
London je nešto drugo: Masakr u Londonu desio se 7. jula 2005. kada su četvorica Britanca (islamista) podmetnuli bombe u podzemnu železnicu od čije eksplozije su stradala 52 putnika i 700 je ranjeno. Bio je to samoubilački teroristički akt. Pre toga u Madridu 2004, dva dana pred izbore, u terorističkom napadu u metrou poginuo je 191 civil. Obe tragedije, madridska i londonska, pominju se danas kada se rekapitulira teror na tlu Evrope. Ali, retko ko se priseti Osla i Utoje, i teroriste Brejvika koji se zaklinje u sumanuto izokrenutu sliku hrišćanskih vrednosti.
Posle Brejvika, a pre masakra novinara u „Šarli ebdou”, ekstremna desnica je opasno narasla u mnogim državama Evrope. Oni na masovnim skupovima okrivljuju muslimansko stanovništvo za krizu inezaposlenost, traže ukidanje Šengena, zatvaranje granica, deportaciju pridošlica… Pitanje je dana kad će proraditi neki novi teroristički ogranak ekstremne desnice.
Svi smo mi Murad: Šta se desilo s trećeosumnjičenim za napad na redakciju satiričnog lista, osamnaestogodišnjim Muradom Hamidom? Kada ga je policija imenom i prezimenom prozvala da je zajedno s braćom Kuaši učestvovao u terorističkom napadu, on je zajedno sa svojim ocem otišao u obližnju policijsku stanicu i „predao se” kako su u prvi mah javili svi francuski i svetski mediji.
U stvari, Murad je, kako tvrde njegovi drugovi i poznanici, u vreme napada u Parizu bio na časovima u srednjoj školi koja je 200 kilometara daleko od francuske prestonice. Nekolicina tinejdžera iz njegovog Liceja Monž u Šarlvilu založila se preko tviter naloga da mu pruži alibi. „Murad Hamid je pogrešno optužen, bio je na času kada se ovo dešavalo, mi njegovi drugovi iz razreda to potvrđujemo”, „Zaklinjem se da sam Murada samo ovlaš poznavala, možda sam s njim razgovarala jedva pet puta. Ali osećam da moram da mu pomognem”, napisala je na tviter nalogu „Murad je nevin” jedna njegova školska drugarica koja kaže da joj je otac čestitao na hrabrosti i rekao je da se njom ponosi.
Razumljivo je da je policija mogla da pogreši i da je osumnjičila mladog čoveka u trenutku kada je ceo svet bio opsednut lovom na teroriste. Moguće je i da su svi ovi tvitovi sračunati na zatiranje tragova. Ali, zar francuska policija nije mogla da izda bar neko saopštenje u vezi s Muradom Hamidom. Da prizna grešku ili da odbaci autentičnost poruka.
Da li bi ga uopšte ceo svet tako javno i tako stravično osumnjičio da se ovaj tinejdžer ne zove Murad, nego da ima neko drugo „hrišćansko” ime? I da li bi tako brzo smetnuli s uma Andersa Brejvika da se on zove Omar?
I satirični „Šarli ebdo” koji sledeće srede izlazi u milion primeraka, svi drugi svetski mediji desne i leve orijentacije i evropski lideri koji najavljuju dolazak na današnji veliki miting u Parizu morali bi jasno i glasno da kažu i pokažu da nema dobrih terorista, već da su svi podjednako loši. Nije suvišno podsetiti i na američke dronove koji s neba gađaju u koga stignu, na to da Gvantanamo nije zatvoren iako bez suđenja već dve decenije tamo robija još stotinak muslimana i da Evropa ima sve više mladih ljudi bez šanse da nađu bilo kakav pošteni posao.
Onako kako je posle masakra novinara izašla parola solidarnosti s redakcijom satiričnog nedeljnika „Ja sam Šarli” tako se pojavila i druga „Ja sam Ahmed”, po imenu stradalog policajca koga su teroristi takođe ubili ispred zgrade „Šarli ebdoa”. Neka se i jedna i druga poruka retvituju u milionima primeraka. Lekovito je.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 11.01.2015
