Izvor: Blic, 17.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tenina nostalgija
Ovih dana Tenin tata Ivi Štivičić je trijumfovao kao pisac teksta kojim se završava „Pijana noć 1918" Teatra Ulisis, a meni je na kućnu adresu stigla Tenina zbirka kolumni u zagrebačkom časopisu „Zaposlena". U predgovoru Ana Gruden citira svog supruga koji zgodno kaže da se „naš život odvija između izlaska dvaju brojeva 'Zaposlene’ i Teninih dolazaka iz Londona".
Pročitao sam na dušak kolumne, između ostalog da vidim kako se ona snalazi u novinskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << žanru kojim se u ovom listu bavim dva puta nedeljno.
U poslednjoj kolumni „Nostalgija" nisam svojim očima verovao šta je napisala o ponašanju svojih sugrađana u avionu. Zaista sam mislio da je opisala svoj put sa nama Srbima, a ne o Hrvatima. Evo prosudite sami:
„Naši ljudi, veseljaci (u avionu), vole pričati gromko i dijeliti sadržaj svoje glave sa svima oko sebe. Tako ne možete ni oka sklopiti. Jer čim se ugasi znak obaveznog vezivanja, naši ljudi poustaju, dovikuju se, smiju se da im se sve tresu trbusi, naručuju vino iako je osam ujutro, ne gase mobitele... Čim prvi kotač udari o tlo, naši ljudi već ustaju... Osobni prostor nije pojam koji se poštuje u našoj zemlji."
Kad stižem do ove rečenice, prepoznajem da sam već više puta pisao kako naši ljudi na trotoaru stoje i ne možeš od njih proći, baš kao i na vratima praznog tramvaja.
Kažu da postoji više trvenja među narodima malih razlika, nego onih koji su potpuno različiti, čak i manama. Kao da im je neprijatno kad prepoznaju svoje mane u drugima.
Zato se ja trudim da kod naših suseda prepoznam čime su oni učtiviji, obzirniji, strpljiviji od nas. Taman pomislim da je to mogućno, kad me mlada kolegica Tena, sa rukama u džepovima, podsetila da je to najčešće samo želja.
