Izvor: B92, 31.Mar.2023, 11:36

Televizija: Teletabisi - bizarna dečja serija koja je osvojila svet

Teletabisi ove godine slave 26. rođendan, a evo zašto je njihov živopisan i neobičan svet postao tako privlačan za decu, a tako kontroverzan za odrasle.

Teletabisi ove godine slave 26. rođendan, a na putu je i nova Netfliksova verzija.

U martu 1998. godine, više od 1.500 televizijskih glavešina iz 82 zemlje stuštilo se u Konferencijski centar kraljica Elizabeta Druga u Londonu.

Sakupili su se za drugi ikada Svetski samit o dečjoj televiziji.

>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />Raspravljalo se o raznim temama - finansiranju, regulativi, novim medijima - ali jedna reč bila je na svačijim usnama: Teletabisi.

Pogledajte video: "Mesto koje nauku pretvara u zabavu"

Iako su potekli iz tradicije blago nadrealističkih britanskih dečjih serija, počev od Gledaj sa majkom iz 1952. godine, Teletabisi nisu bili toliko didaktički kao njihovi neposredni prethodnici sa BBC Dva, Škola za igranje ili Dani igre.

Bila je namenjena mlađoj demografskoj grupi i, poput Regdolovih drugih serija, od Rozi i Džim do TV za mališane, primenila je pristup izričito orijentisan ka deci - nastao na osnovu višegodišnjeg posmatranja i sakupljanja reakcija.

"Mnogim delima za decu pristupa se iz perspektive odraslih", kaže za BBC Kulturu osnivačica Regdola En Vud.

"Škola za igranje, po samom naslovu, sugeriše da vam tvorci 'drže nastavu'.

"Pokušali smo da predstavimo život na kakav bi malo dete moglo da reaguje. Prethodne serije Regdola nisu odlazile toliko daleko kao ono što smo uspeli sa Teletabisima zato što je to predstavljalo stalni proces učenja."

Ovaj etos rukovodio je svim aspektima Teletabisa, od osnovnih zapleta i rudimentarnog govora ("eh-oh!") do rituala i sleptstik komedije - čak i kikotave Sunčeve bebe.

Sve je to bilo izuzetno privlačno za mališane - i vrlo zbunjujuće za odrasle.

Ali tvrditi da serija nije obrazovna, kao što su mnogi činili, nije sasvim tačno.

"Okruženje za učenje u ranim godinama nema toliko strukturu odeljenja i pravolinijskog učenja", kaže za BBC Tim Smit, psiholog razvoja iz londonske Laboratorije za bebe Birkbek.

"Suština je više u susretanju sa temama i idejama - brojevima, imenovanjem i jezikom - načinima na koje se posmatra svet.

"A upravo se to dešavalo u Teletabisima: nije bilo edukativno u strogom smislu, ali postoje edukativne komponente u njihovoj zabavi."

Ova sinteza najbolje je demonstrirana u prihvatanju tehnologije u Teletabisima.

Tinki Vinki i družina bili su "tehnološke bebe na ivici tehnološke promene", kaže Vud.

Živeli su u Tabitroničkoj superkupoli sa inteligentnim usisivačem po imenu Nu Nu.

I imali su televizore na stomacima, kroz koje su gledali decu u stvarnom svetu. To je izazvalo reakciju kod milenijalskih mališana.

A to je, ističe Smit, "bio i pametan način da se utkaju priče iz stvarnog života u fantastični, crtanofilmski svet… da se edukativni sadržaj uvije u zabavu."

Ponavljanje ("ponovo, ponovo!") davalo je deci drugu priliku da "stvarno učvrste naučeno, da razumeju šta im je predstavljeno kako bi mogla o tome da razmišljaju u stvarnom svetu".

Bili su to argumenti koje su uporno iznosili Vud i scenarista serije Endrju Devenport, licencirani logoped.

Ali mnogi i dalje nisu bili razuvereni.

"Naglasak na učenju kroz igru je lep i krasan, ali za mene je serija zbunjujuća", napisao je jedan kolumnista Telegrafa.

"Prestanimo, za ime sveta, da se ponašamo prema predškolskoj deci kao da nemaju mozga", zavapio je drugi u Australijenu.

Njihova zabrinutost kao da je odražavala širi kulturni rat koji se vodio između tradicionalista, za koje je razlika između edukacije i zabave predstavljala imperativ, i naprednih, za koje je ta razlika bila lažna.

To je posebno moglo da se oseti u Velikoj Britaniji, gde je laburistička vlada Tonija Blera bila nedavno izabrana uz slogan "Edukacija, edukacija, edukacija" i čije su inicijative za reformu uključivale programe osmišljene da se bave doživljenim padom pismenosti, kao što je Nacionalna kampanja za čitanje ministra obrazovanja Dejvida Blanketa.

To što su Teletabisi izazvali manje pometnje u severnoj Evropi- ako ne računamo Adu Haug - mogao je da bude simptom činjenice da je u tim zemljama veći naglasak na učenju zasnovanom na igri.

Na kraju krajeva, danska serija Bamses Billedbog ("Tedijeva slikovnica"), koja se emituje od 1983. godine, imala je sadržaj veoma nalik Teletabisima: džinovske kostime, pesme i jezik nonsensa.

Pogledajte video: Zašto se Kina uvredila zbog crtanog filma

Rasprava je bila najžešća u SAD, gde je Ulica Sezam bila zlatni standard za predškolsku televiziju još otkako je počela da se emituje 1969. godine, angažujući stručnjake za edukaciju od samog starta.

Ulica Sezam bila je očigledno didaktička: svaka epizoda bila je - i još uvek je - planirana sa konkretnim ciljevima na umu.

I njen uspeh u tom pogledu, posebno među decom iz siromašnog okruženja, dobro je dokumentovan.

Dakle, kad su Teletabisi počeli da se glupiraju na američkim ekranima u aprilu 1998. godine, popunivši termin na PBS-u koji je pre toga držao Spremni za učenje, to je izazvalo nezadovoljstvo među tvrdokornim poklonicima Sezama koji su tu videli vrlo malo edukacije.

"Nema nikakvih dokumentovanih dokaza da Teletabisi poseduju bilo kakvu edukativnu vrednost", izjavila je harvardska psihološkinja Suzan Lin.

Štaviše, SAD su bile dom ogromne kohorte onoga što stručnjak za medije i obrazovanje Dejvid Bakingem naziva "antitelevizijskom divizijom", za koju je bilo kakva emisija - uključujući i Ulicu Sezam - štetna.

Uska ciljna grupa Teletabisa pokazaće se kao ogroman uzrok za zabrinutost: "Pravljenje emisije za veoma malu decu protivno je svemu u šta verujem", rekla je Doroti Singer iz Centra za istraživanje i konsultacije porodične televizije sa Jejla.

Čak i danas, Američko udruženje pedijatara preporučuje da deca ne provode nimalo vremena ispred ekrana do 18. meseca, sem kad razgovaraju preko video poziva.

Međutim, kontroverza nije doživela vrhunac u akademskim, već u hrišćanskim krugovima.

U promotivnoj publikaciji za njegov evangelistički Univerzitet Liberti, televangelista Džeri Folvel uputio je "upozorenje roditeljima" cenzurišući Tinki Vinkija i njegovu veličanstvenu crvenu torbicu: "On je ljubičast, boje gej ponosa, a njegova antena je u obliku trougla: simbola gej ponosa."

Nakon što su njegove opaske objavljene u regularnoj štampi, Folvel je pojačao kampanju, tvrdeći da da su takvi "uzori štetni po moralne živote dece".

Liberalne frakcije skočile su u odbranu Tinki Vinkija.

Gradska vlada Berklija, sedišta napredne politike, sastavila je rezolucije podrške: "Živeo Tinki Vinki i živela sloboda od moralizatorstva!"

Ipak, seriju su bojkotovali mnogi konzervativni roditelji u SAD.

Konteksta radi, proći će još četiri godine pre nego što Vrhovni sud zemlje proglasi zakone protiv sodomije neustavnim, a 16 godina dok ne ukine sve državne zabrane istopolnih brakova.

"Smejali smo se kad smo prvi put čuli za Folvela" kasnije je Vud rekla za Rojters.

"Ali u SAD su neke zajednice to shvatile veoma ozbiljno, na naš veliki užas, i to je nanelo poprilično štetu brendu."

Ista drama odvijala se i u Poljskoj osam godina kasnije, kad je Eva Sovinska, tadašnja komesarka za decu, naredila da psiholozi istraže da li serija promoviše homoseksualni način života.

Za Dejvida Bakingema, odrasli klub obožavalaca Teletabisa odražavao je i širi smisao za ironiju koja je vladala pop kulturom u to vreme, što možda može da objasni večito prisustvo Gospodina Blobija na britanskoj televiziji ili plišane mede Aphex Twin.

Sva ova pažnja odraslih učinila je čuda za gledanost.

Sa dva miliona gledalaca u Velikoj Britaniji, Teletabisi su bili najgledaniji program u terminu subotom ujutro, premašivši jutarnji program na Kanalu 4.

Što ih je učinilo metom tabloida.

Juan Streč je u to vreme bio zamenik urednika za vesti u Miroru i on se seća kako su devedesete bile decenija u kojoj je britanska štampa prigrlila i čak pomogla nastanak kulture slavnih koja je održala Teletabise u žiži javnosti.

"Prvi put su masovno zapošljavali urednike i novinare za oblast zabave", kaže on za BBC.

"Ljudi su želeli da čitaju o slavnima, a novine su reagovale na to i nudile im članke… Tiraži su bili visoki, zarada je bila visoka, a konkurencija je bila žestoka."

Zemlja Teletabisa svakako je to osetila na vlastitoj koži.

U svojim memoarima Preko brda i daleko odavde, Niki Smedli, poznatija kao La La, opisuje kako je glumačkoj postavi bilo zabranjeno da vozi vlastita kola kući da ih ne bi pratili.

Paparaci bi visili sa helikoptera u nadi da će uslikati nekog Teletabisa bez maske.

Nije pomoglo ni to što su svi bili primorani da potpišu sporazum o čuvanju poslovnih tajni, zbog čega je svaki delić informacije bio utoliko dragoceniji.

"Da li znate nekog Teletabisa? Pozovite ovaj broj i platićemo za vašu priču", glasilo je dnevno zaglavlje u Sanu.

Oluja je dostigla vrhunac kad je Dejvid Tompson, poznatiji kao Tinki Vinki, dobio otkaz, putem pisma, neposredno pred proslavu okončanja snimanja prve sezone.

Zabrinutost zbog njegovih veština u kostimu dostigla je tačku ključanja; Regdol je još od pre morao da nadsinhronizuje njegov glas.

Neimpresioniran svim tim, Tompson je prodao lažnu priču Njuz ov d vorldu preko publiciste za slavne Maksa Kliforda.

Pod naslovom "Kinki Vinki", priča je govorila o njegovim opscenim ludorijama sa devojkom na snimanju.

Pogledajte video: Saveti Ljubivoja Ršumovića mladim roditeljima

Dvadeset pet godina kasnije, brend Teletabisa nastavlja da se razvija i prilagođava.

Posle pet sezona, spinof serije i filma, prava na intelektualnu svojinu kupila je kanadska DHX Medija (danas VajldBrejn).

Kompanija je iznova pokrenula seriju 2015. godine, zamenivši televizore na stomacima tačskrinovima.

U međuvremenu su usledila dva animirana spinofa na Jutjubu, ključnoj odskočnoj dasci za dečje serije.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...