Izvor: Blic, 09.Feb.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tekovine borbe devedesetih
Opozicija se ranih devedesetih snažno i s razlogom zalagala, i pri tom izvodila desetine hiljada građana na ulice, za promene zakona koje bi je dovele u ravnopravan status sa vlastodržačkom partijom.
Tražila se promena izbornog sistema, da se umesto glasanja za kandidate u 250 izbornih jedinica glasa za nacionalne liste, gde svaka stranka dobija deo mandata koji je srazmeran osvojenim glasovima. Razlog je jasan - tadašnja stranka na vlasti, SPS, sa manje od 50 odsto glasova >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iz decembra 1990. imala je oko 80 odsto mesta u Skupštini. Danas se sve češće traži, i to sa onog dela političkog spektra koji se devedesetih zalagao za ovo što sada imamo, da se treba vratiti na glasanje za osobe, a ne za partije, za bolju predstavljenost regiona, opština i gradova, koja bi se obezbedila promenom izbornog sistema. Zaista bi iz mnogih razloga bilo korisno kada bismo imali priliku da dobijemo „svog” narodnog poslanika, pogotovo kada bi nam i tokom mandata bio odgovoran. Međutim, treba uvek imati na umu činjenicu da je i 1990. (a tako bi, u velikoj meri, bilo i danas) mnogo veći značaj kod odlučivanja birača imala stranka koja je nekog predložila nego ličnost čije je ime na listi, što bi, u situaciji kada bi neka partija imala značajnu prednost u biračkom telu, imalo za posledicu izvitopereno predstavljanje volje birača.
Druga stvar su TV prenosi skupštinskih zasedanja, takođe tekovina borbe opozicije iz devedesetih, čije se ukidanje danas traži zbog populističkih zloupotreba. Istina je da današnja opozicija ima mnoge druge mogućnosti komunikacije s građanima, koje nekad nisu postojale. Međutim, mogućnost birača da vide na delu one koji bi trebalo da zastupaju njihove interese jeste a priori korisna stvar. Ostaje samo tehničko pitanje kako da se to uradi a da Drugi program RTS ne bude žrtva.
Rešavajući jedan problem, ne smemo da stvaramo drugi, a pogotovo ne onaj koji smo već iskusili i po zlu zapamtili.
