Izvor: Politika, 13.Mar.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tanatopolitika
Pretvaranja mrtvih političara u simbolički ideološki kapital prisutno je svuda
Sećam se da sam povodom ubistva premijera napisao za ,,Danas” 25. marta 2003. prilog „Ubilačke strukture” i da mi je tadašnja redakcija svojevoljno promenila naslov teksta u „Droga u prisustvu vlasti”. Valjda da bi žešće akcentovala strukture srušenog režima čiji su deo bile ubice. Tada se još nije mogao raspoznati sav simbolički kapital premijerove smrti. Da li su danas stvari >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << malo jasnije? Ko ga žali, a ko ga koristi? Javna sećanja na tragediju su različita. Na početku treba razlučiti tri nivoa žalosti: (1) spontanu i iskrenu žalost građana prožetu ozlojeđenošću protiv terorista – ,,patriota”, (2) stranačku i državnu upotrebu simboličkog kapitala nasilne smrti vlastitog lidera, i još opštiju (3) ideologizaciju liberalizma preko Đinđića kod evrofilnih srpskih struja.
Premda je u središtu žalosti ubijeni kao ličnost, u osnovi upotrebe njegove smrti danas je simbolizacija napadnutih vrednosti i to ne jedne, nego više grupa. Svaka od njih se na svoj način seća kako su nas napali. I kako se treba braniti Đinđićem. Kod upotrebe Đinđića danas valja raspoznati potrebu koju on zadovoljava kao vrednosni simbol grupe. Đinđićev DS se pocepao na LDP, DS, URS. Ali sve otpadničke frakcije ga svojataju. Da li se DS od daljeg raskola može odbraniti Đinđićem, kao što je to nekad pokušavao SKJ preko mrtvog Tita?
Vreme će pokazati, ali analogija nije neistorična ako se ima na umu opšta upotrebljivost smrti vođa. Svi znamo da od mrtvih ne žive samo grobari, nego i političari. Na šarolike upotrebe smrti treba gledati kao na delove ideologija koje propisuju društveno integrativne vrednosti kojima treba uokviriti smisao okončanog življenja. Sociolozi upozoravaju da su pomenuti sadržaji uvek i deo onih vrednosti na kojima počiva širi moralni poredak. Mrtvi su važni za politiku, ali i za moral poretka koga treba čuvati. Kritička tanatopolitika istražuje ideološku upotrebu smrti. Nije teško uočiti da se preko Đinđića moralizuje kapitalizam. Sećanje i pijetet ne iskazuju samo nadvremeni ritual bola. Savremene službene moralizacije mrtvih političara jesu i deo ideologije tranzicije koja pravda nejednakost živih. Svidelo se to nekome ili ne.
Pretvaranja mrtvih političara u simbolički ideološki kapital prisutno je svuda, a ubijeni se uvek lakše pretvarao u mučenika nego umrli. Što je smrt nasilnija, to je nulti čas odsečniji, obrti se dramatičnije proživljavaju i u sećanju lakše naknadno dramatizuju. Svaka politička grupa se lakše mobiliše onda kada je vođa ubijen, nego kada je skončao u krevetu. Što je vođa više shvaćen kao agens promena, a manje kao rutinski birokrata, to je kanalisanje žalosti lakše. I kod Čavesa i kod Đinđića. Iako je prvi sporio, a drugi branio kapitalizam, kod obojice je istaknut krst kao simbol javne tuge. Ali je žalost kanalisana u različitom smeru. Na sahrani Đinđića krst je bio simbol raskida s komunizmom i deo tranzicije, dok je kod Čavesa, naprotiv, isti znak simbol socijalne komponente hrišćanstva.
U oba slučaja, biti priznat kao autentični tumač zaveta mrtvog vođe znači osigurati važan simbolički kapital. Ali ne treba zaboraviti ni to da se simbolizacija smrti menja. Premijer je na pogrebu ožaljen kao žrtva napada na vlast, a deset godina posle toga istu žrtvu koristi opozicija. Čim je ubijen, počelo je retroaktivno tumačenje, domišljanje i reakcentovanje Đinđićevih namera. Kako je kome odgovaralo. Mitropolit Amfilohije je u govoru nad odrom ubijenog premijera vezivao sa Karađorđem, sa svim žrtvama NATO bombi, ali i onih palih od albanske ruke. Danas toga nema.
Ali ima jedne druge stvari. Američki antropolog DŽ. Borneman je poredio smrt vladara sa smrću oca, dodajući da se smrt autoritarne figure kao oca ili vođe može doživeti kao gubitak, ali i kao oslobođenje. Ako se nestanak kralja Aleksandra, pa i Tita i mogao doživeti kao smrt oca, ubistvo premijera Đinđića nije. Zašto Đinđić nije mogao biti otac nego pre ubijeni sin? Ne samo zbog mladosti, nego i otuda što je bio odveć malo na vlasti da bi mu harizma sčvrsnula. Njegova harizma je tek posthumno domišljana. Osim toga, daleko je više integracije počivalo na kralju Jugoslavije i na predsedniku Republike Jugoslavije, nego na premijeru Srbije. Pa je otuda bila i različita eksplozivnost vakuuma nastalog nakon smrti lidera. Naime, što više integracije počiva na vođi, to je i kriza nakon njegove smrti akutnija. ,,Smrt oca” je bila ruptura (,,prekid“) nakon Titove i kraljeve smrti, nakon Đinđićeve nije. Zato za tanatopolitiku nije ni upotreba pomenutih smrti podjednako izazovna.
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Todor Kuljić
objavljeno: 13.03.2013.
