Izvor: Glas javnosti, 15.Jul.2009, 04:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tamo je moja kuća
Zora se tek nazirala, ali je porta manastira Zočište, srpske svetinje na krajnjem jugu Srbije, već poodavno bila krcata. Srbi sa celog Kosmeta, ali i oni pristigli iz drugih krajeva Srbije, okupili su se da, zajedno sa bratstvom manastira, proslave slavu Svete Vrače Kozmu i Damjana, ali i da se opet susretnu sa bivšim komšijama, prijateljima, starim ljubavima...
U likovima mladića i devojaka prepoznavali su se prijatelji i rođaci koji se godinama nisu videli.
- Jesi >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << li to ti, Anđelija? Tomina ćerka... Tome obućara iz Đakovice - pitala je starica lepu, smeđokosu devojku.
- Jesam! Kako ste pogodili? - iznenađeno joj je devojka odgovorila.
- Ličiš na njega, kad je bio godina tako, kao ti - reče bakica, zadovoljna što je i u tim godinama, a zagazila je u osmu deceniju, pamćenje još dobro služi.
Sunce je već počelo da prži, a sveta arhijerejska liturgija lagano se primicala kraju.
Ratka Božović prepričavala je kako je, posle više od deset godina, opet prespavala u svojoj kući, u selu Zočište.
- Plakala sam, plakala Ö Nisam mogla da se zaustavim. Ispred vrata su mi bili Kfor i KPS, a ja sam noć provela na dušeku. Gde ja da idem, ovo je moja kuća! - jecajući je pokazivala na selo, koje se prostire ispod manastira, ali i na niz belih kuća, odavno napravljenih za Srbe povratnike, u kojima niko ne živi. Ona je prva koja je odlučila da se vrati.
- Ali, kako ja da živim ovde? Od 56 srpskih kuća, koliko je nekada bilo u selu, obnovljeno je oko 30. Još šest, koje je trebalo da bude obnovljeno, nije. Ni stvari nemamo, a obećali su... Ni vodu, ništa. I kako da ostanem tu da živim? Kako? - pitala se Ratka na glas.
LJubinko Stanojević, rodom iz Rakovice, više od 40 godina je na privremenom radu u Nemačkoj. Rodnu kuću nije video od davne 1988. godine, kada je, kako kaže, i počeo progon Srba iz tog grada.
- Sve moje, cela mladost, vezana je za Kosmet. U Zočište smo kao mladi uoči slave dolazili dan ranije, spavali u dvorištu, pa sutradan bili na svetkovini. Tu... - stavljajući ruku na srce, zastade koji tren, pa nastavi:
- Tu mi nešto zaigra... I, evo danas, kada sam posle toliko godina opet u manastiru svoje mladosti.
Staniša Đuričić, sa suprugom Lelom, svoje dve kćeri i sinom, palio je sveće.
- Ovako sine... Tako, sada se prekrsti - pokazivao je najmlađem kako da sam uradi ono što su godinama pre njega, na istom tom mestu, radili i njegovi preci.
- Iz Hoče sam... I, šta da kažem, logor kao logor - sa senkom tuge u očima reče Staniša.
Crkvena služba stiže do kraja. Vladika Artemije obratio se okupljenom narodu rečima:
- Imamo razloga da se veselimo, jer i manastir Zočište beše mrtav i ožive, beše izgubljen i nađe se, beše porušen do temelja, ležaše u prahu i pepelu punih sedam godina... I, evo ga vaskrsao, poput Gospoda Isusa Hrista.
Rakovčani, Hočanci, Orašani polako su se okupljali oko trpeze. Strani vojnici, uvek prisutni kforovci, raspitivali su se kod svojih prevodilaca o crkvenoj službi. Gledali u narod i, verovatno, ostali u neznanju čemu su u stvari prisustvovali.
Krajni jug Srbije je Ohrid a ne ovo!
