Izvor: Politika, 03.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tambura ne zna za granice
U susret Prvom svetskom tamburaškom festivalu, koji će se krajem juna održati u selu Deronje kraj Odžaka, Momčilo – Moma Nikolić, najmlađi od čuvenih petrovaradinskih tamburaša, objavio je knjigu sećanja „Beše nekad osam tamburaša”
Od 27. do 29. juna premijerno će biti održan Svetski festival tamburaša u Deronjama kraj Odžaka. Festival, na kome će učestvovati više od 30 tamburaških orkestara iz desetak zemalja, poput Hrvatske, Mađarske, Grčke i BiH, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uz fijakerijadu i druge propratne sadržaje imaće cilj da u festivalskoj ponudi Srbije ovaj događaj uvrsti u društvo dva već etablirana festivalska brenda – „Egzita” i „Dragačevskog sabora”.
Na veoma posećenoj konferenciji za novinare održanoj na živopisnom salašu „137” u Čeneju kraj Novog Sada, članovi organizacionog odbora predvođeni glumcem Mimom Karadžićem obrazložili su pokretanje ovog festivala idejom da autentična vojvođanska kultura dobije svoju zasluženu promociju i van granica naše zemlje.
Prijatnom salaškom druženju sa novinarima prisustvovao je i uvek nasmejani Momčilo – Moma Nikolić, jedan od čuvenih osam petrovaradinskih tamburaša Janike Balaža, koji je nedavno pretočio svoja sećanja u knjigu „Beše nekad osam tamburaša”. Na početku razgovora za „Politiku”, Nikolić se prisetio „zlatnih sedamdesetih” na petrovaradinskoj tvrđavi:
– Ne postoji nijedna značajnija ličnost koja je u tom periodu posetila Novi Sad a da nije iskoristila priliku da nas čuje na tvrđavi. Dočekivali smo državnike, diplomate i javne ličnosti sa svih meridijana. Kao veliku čast i privilegiju doživljavao sam mogućnost da sviram sa Janikom Balažom i Tamburaškim orkestrom Radio Novog Sada. Bila su to nezaboravna vremena.
Ipak, sećanja vremenom blede, pa je Moma Nikolić rešio da taj proces predupredi objavljivanjem knjige, koja je prevedena i na engleski, slovački, mađarski i romski jezik:
– Silom prilika, zbog bolesti sam bio prikovan za krevet i tako se rodila ideja da napišem knjigu. U njoj se nalaze svi bitni detalji iz mog života: detinjstvo u bačkom selu Silbaš, početak interesovanja za tamburu uz mog oca Crnog Stevu, koji je svirao begeš, najveću tamburu ili, kako se to još zove, kontrabas. Opisani su i moji prvi koraci u kafani, koja je jedan fakultet života, pošto se u njoj nauče korisne stvari koje se u školi ne predaju. Naravno, petrovaradinskim tamburašima je posvećen najveći deo knjige, našim lumpovanjima i sviranju u Novom Sadu i po svetu.
Nakon tamburaške karijere u rodnoj zemlji, Momi Nikoliću je 1988. godine iz Severne Amerike stigao poziv da svoje znanje na tradicionalnom vojvođanskom instrumentu prenese i na mlađe naraštaje:
– Bio sam u velikoj dilemi. Ceo život sam proveo u Vojvodini i nije mi se išlo. Gledao sam u moju tamburu koja mi je, onako nema, govorila da krenem u nepoznato i nastavim dalje da prenosim njene zvuke. Poslušao sam je i počeo da predajem po Americi. Naši ljudi u dijaspori su veliki zaljubljenici u tamburašku muziku i imaju veliku potrebu za njom. Učenicima iz inostranstva nisam imao problema da usadim ljubav prema instrumentu, pošto su svi odreda već bili odlični svirači na drugim žičanim instrumentima, poput balalajke i gitare.
Osim pedagoškog rada, tamburaški doajen se, živeći u Kanadi i SAD, obreo i u šou biznisu. Sa svojim prekookeanskim ansamblom svirao je i u Diznilendu:
– Bili smo obučeni kao neki od Diznijevih junaka i svirali smo po 15 minuta. Onda bismo sledećih 45 minuta čekali da ponovo dođemo na red. Za sve to vreme ljubitelji naše muzike su čekali u redu da dobiju od nas autogram ili da se slikaju sa nama. Mnogo puta mi se desilo da, čekajući, čujem decu kako traže od roditelja: „Mama, hoću da se slikam sa gusarom!”. A mi smo baš tako izgledali, kao neki pirati i bili smo najmlađima posebno interesantni. Doduše, bilo je u SAD i drugih stvari, ali ja sam muzičar a ne političar i pamtim samo lepe trenutke.
Nikolić je jedini muzičar sa prostora nekadašnje Jugoslavije koji je primljen u američku „Kuću slavnih”. Kaže da za sve lepo u životu duguje tamburi i nastavlja:
– Svi svojataju tamburu. Mađari kažu da je njihova, isto to tvrdimo i mi, Hrvati, Slovaci i još neki narodi. I upravo je u tome njena suština, ona ne poznaje granice i spaja ljude. Mnogo me je obradovala vest da ćemo krajem juna biti domaćini Prvog svetskog tamburaškog festivala, jer osećam da je na taj način moja misija ostvarena. Imaćemo priliku da u pravom svetlu predstavimo našu autentičnu kulturu, koje nema razloga da se stidimo.
Marko Nikolić
[objavljeno: 04/04/2008]
.jpg)
