Izvor: Večernje novosti, 19.Jan.2019, 21:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tamara Grujić: Vrediš onoliko koliko si u stanju da podariš

Nikada ništa nije tražila zauzvrat, a dobila je mnogo. Pre svega, onu neizrecivu zahvalnost koja se ogleda u očima, suzama, zagrljaju i nezaboravu. Iza nje je osam godina snimanja serijala “Radna akcija” i “S Tamarom u akciji”, tokom kojih je Tamara Grujić učestvovala u renoviranju 14.300 kvadrata, tačnije 171-og doma, i pomogla isto toliko porodica, sa ukupno pet stotina dece. Ove cifre, možda, zvuče suvoparno, ali se iza njih krije novi život i iskrena sreća >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ljudi kojima je jedna humana žena, zajedno sa svojom ekipom, donela budućnost. Nikada ništa nije tražila zauzvrat, a dobila je mnogo. Pre svega, onu neizrecivu zahvalnost koja se ogleda u očima, suzama, zagrljaju i nezaboravu. Na kraju još jedne uspešne sezone, sa čitaocima portala Novosti online, Tamara deli dosadašnja iskustva, emocije i uspomene, i najavljuje nove akcije na svom putu optimizma. * Vaša emisija je, vremenom, prerasla svoju početnu ideju i pored humanog karaktera, postala i edukativna, na mnogo nivoa. Koliko je to doprinelo još većem kvalitetu i autentičnosti? Upravo ste napisali suštinu u postavljenom pitanju. Postajući edukativni, u nekoliko paralelnih sfera dokumentarne TV forme, želela sam gledaocima da prenesem sve lepote koje moje oko zapazi kada dolazim u određeni kraj, gde renoviramo kuću. To podrazumeva da ćemo prikazati prirodu, običaje i tradiciju, ali i ljude koji svojim trudom to zaslužuju. Moja osnovna vodilja, u ovoj emisiji, je promocija pravih ljudskih vrednosti. foto: Miša Obradović* Šta je danas, u ovom suludom vremenu, dom, porodica, ognjište? Bez čega sva pomoć ne bi imala smisla? Bez pomenutih ljudskih vrednosti. Živimo u vremenu kada je bitna forma, ne suština. Tome je doprinela tehnološka revolucija protiv koje čovek ne može da se bori. Može samo da se zaštiti, što je nama, koji smo odrasli bez interneta, lakše, dok je kod dece to mnogo teže, gotovo nemoguće. Divim se roditeljima koji su, u današnje vreme, uspeli da vaspitaju decu tako da im je lična i porodična sreća važnija od Instagrama. Danas se čak ni naša medijska popularnost ne meri samo rejtingom, već i brojem pratilaca na društvenim mrežama. Ali, sve to nema smisla, ukoliko vi sami sobom niste zadovoljni. Sigurna sam da glavna bolest 21.veka neće biti karcinom, nego depresija. * Koliko vas je sve što ste postigli oplemenilo i učinilo boljom osobom, a u čemu najviše promenilo? Vremenom, ova emisija je promenila ne samo mene, već i celu snimateljsku ekipu, koja sa mnom radi. To su moji dugogodišnji prijatelji, sa mnogima od njih sam radila na BK televiziji. Svi se mnogo trudimo oko svake epizode, nerviramo se ako neki građevinski radovi ne idu kako treba, kao da se nama radi kuća. Ja sam bukvalno doživela onu čuvenu misao - vrediš onoliko koliko si u stanju da podariš. Ko jednom doživi takvu sreću, želi do kraja života da se bavi usrećivanjem drugih, verujte mi na reč. * U čemu se najviše ogleda zahvalnost koju dobijate, a samim tim i podstrek za dalje? Kroz razgovor sa porodicama, kada ih posetimo posle nekoliko meseci, da vidimo kako žive u novim životnim uslovima, koje su dobili zahvaljujući emisiji. To su osmesi, sreća, a najčešće suze radosnice, koje nama najviše znače. Tada, ustvari, postajem svesna koliko smo, zaista, u stanju da nekome omogućimo nov životni početak i elan za dalje životne borbe. foto: Miša Obradović* Između tih suza radosnica, sa kojima vas dočekuju i ispraćaju je, u većini slučajeva, patnja, nemaština, praznina. Da li je, zaista, malo potrebno za sreću? Zavisi od slučaja do slučaja. Mi se često trudimo da, osim stambenih problema, rešavamo i pitanje velikih materijalnih dugova, za stambeni kredit ili struju, da nekome pronađemo zaposlenje, da pomognemo zdravstveno. Od prošle sezone, snimamo i po jednu specijalnu epizodu, u kojoj renoviramo udruženje ili instituciju ranjivih grupa ljudi. Renovirali smo hemato-onkološko odeljenje Pedijatrijske klinike u Kragujevcu, prikupili novac za teretni lift, koji u toj zgradi nije postojao od kad je sagrađena, 1964. godine. Prošlu godinu smo završili renoviranjem prostorija Udruženja obolelih od cerebralne i dečje paralize u Užicu, tačnije, renovirali smo stambeni prostor za njihove korisnike, koji ne mogu da žive sami, zbog stepena invaliditeta koji imaju. Naravno, na tome se nećemo zaustaviti.NAJVAŽNIJA ŽIVOTNA AKCIJA * Koja “akcija” je u životu najbitnija?- Pronaći ličnu, istinsku sreću i mir. * Čije suze nikada nećete zaboraviti i zašto? Vrlo je teško odgovoriti na to pitanje. Možda su mi najemotivnije one na rastanku sa porodicom. Često nam se dešava da plače i komšiluk, jer su danima bili sa nama, kuvali kafe, pomagali, družili se. Mi smo, kao ekipa, veoma otvoreni, nemamo zadrške. Svi imamo smisao za humor, volimo svoj posao i ljudi nas odmah prihvataju srčano, osećaju našu energiju. U takvim, emotivnim uslovima, vezujemo se brže nego u uobičajenim. Skoro smo radili u Raškoj, pomogli smo predivnoj porodici Mirković, koja ima tri sina. Najmlađi se najviše vezao za našeg Jugu, šefa majstora. Kada je Juga odlazio, dan pred useljenje, dečak je od tuge pobegao, da bi mogao sam da plače, tata ga je našao satima posle. Sutradan, na useljenju, svi su više plakali što se rastaju od nas, nego što su dobili novu kuću. Upravo tom epizodom otvaramo novu sezonu, u martu, na Prvom programu Javnog servisa. foto: Vuk Đoković* Čija sudbina vas je duboko obeležila, iako ste, možda, mislili da ste sve videli, i da retko šta može da vas iznenadi? Veoma upečatljiva mi je bila priča Srećka Jaćimovića, iz sela Gulije, opština Lešak, sa severa Kosova. Taj momak od šesnaest godina je živeo sa majkom, ocem i dedom, koji su imali teške psihičke poremećaje. Kuća na samom kraju sela, nigde nikoga oko njih, osim vukova. A on je bio ne samo zdrav dečak, nego i odličan đak. Sam je, svakog dana, peške išao u školu udaljenu deset kilometara, vodio račina o njima, kuvao, brinuo o domaćinstvu. Skoro smo ga posetili. Maturirao je, upisao Poljoprivredni fakultet u Leposaviću, proširio gazdinstvo. Neverovatna priča. * Kada dete nema džemper, čizme ili šolju mleka, a roditelji mogućnost da mu pruže ni to, ni zagrljaj, ni utehu, jer više nemaju snage, kako im vraćate nadu? Ne možete vratiti ljubav i volju za životom nikome, ukoliko ih čovek nema u sebi. Sretala sam mnoge porodice koje nemaju materijalno, ali imaju mnogo ljubavi i obrnuto. Mi biramo da pomažemo ljudima koji nisu odustali od života, koji su vredni, koji se bore. Jer, oni su najbolji primer gledaocima šta znači prava životna borba. Suština naših emisija je da najveću životnu muku nekome probamo da otklonimo. Da kuća zimi više ne bude toliko hladna da ne može da se zaspi, ili da domaćinstvo dobije kupatilo, koje nikada nije imalo. Samo porodice koje nemaju kupatilo, znaju koliko samo ta jedna prostorija, kao i činjenica da postoji voda u kući, može da olakša svakodnevnicu. foto: Vuk Đoković* Koliko je zagrljaj, koji darujete svima, mnogo važniji od najlepše kuće i da li bez njega „Akcija“ ne bi bila to što jeste? Svima je zagrljaj važan. I u dobrim i u lošim situacijama u životu. On je uteha, razumevanje, ali i nesebično davanje energije. U emisiju sam unela celu sebe. Ako se to prepoznaje i kao lični pečat, koji nečemu doprinosi, hvala veliko. * Dokazuje li vaša emisija i iskustvo da nismo izgubili ljubav, brigu, empatiju, želju da pomognemo, nego da su te emocije, pod naletom svega i svačega, kako u društvu, tako i u medijima, ostale u senci? Apsolutno. Ne mogu da vam opišem koliko ljudi nas, na terenu, pita da li nam treba pomoć. Sin moje dobre prijateljice je jednom rekao: “Kad se tako ljudi udruže, stvarno je sve moguće”. Ako dete ili deca, čiju kuću radimo, idu u školu, ili imaju društvo u komšiluku, uvek se drugari okupe i dođu da pitaju da li treba da pomognu. Na činjenicu da deca tako reaguju sam najponosnija. foto: Vuk Đoković* Šta vas čini toliko stamenom, hrabrom i nezaustavljivom u ovoj priči koja je, definitivno, priča kako vašeg, tako i života mnogih ljudi? Nema tu velike filozofije.Takva sam se rodila. Igrom slučaja, bavim se ovakvom vrstom emisije, gde moje osnovne osobine izlaze na videlo. Moja majka zna da kaže da sam se nasmejana rodila. Volim da se smejem, da se družim, da pomažem drugima, da putujem, volim životinje. Upornost i marljivost sam nasledila od roditelja i baba i deda. Isto tako i snagu. Moj tata je jednom rekao da je to verovatno i zato što su me, bukvalno, odgajile babe i dede. Bili su zadovoljni svojim životima i visinom penzija i imali su vremena da se bave sa mnom i da putuju. Ta mirnoća i mudrost, koju dete dobije od njih, su veoma važne. Sigurna sam da je tata u pravu. * Uvek nosite beskrajni optimizam, pozitivnu energiju, osmeh, toplinu, a svakodnevno se susrećete sa toliko teških sudbina. Kako, kada ostanete sami, preživljavate sve doživljeno? Iskreno, kada ostanem sama, uglavnom sam veoma umorna. Naš radni dan počinje u sedam ujutru i završava se u devet uveče. Kada ne snimamo, pišem scenoslede, uputstva za montažu ili najave, odgovaram na intervjue, sve je, većinom, vezano za posao. Ovaj tempo rada mnogo troši svakoga. Na svu sreću, imam divnog supruga, sa kojim delim sve. On me najbrže nasmeje, razume i uteši, a pas Milica ispuni spokojem i vernom ljubavlju. foto: Vuk Đoković* Svima nama dajete primer i učite nas kako da postanemo bolji ljudi. Koja je najvažnija lekcija koju ste vi naučili? Jedna od osnovnih osobina našeg naroda je da gleda u tuđe dvorište. Da brine tuđu brigu i da se hrani tuđom nesrećom ili neuspehom. Naučila sam da živim sa samom sobom, sa svim svojim manama i vrlinama, i da takvu sebe zavolim i cenim. Da ne kudim sebe zbog mana koje imam, već da se trudim da ih ili uklonim, što je, uglavnom, nemoguće, ili svedem na najmanju moguću meru. Koliko god da je fraza, čovek postaje srećniji kad se bavi samo sobom i kada se trudi da postane bolji. Tada se ljubomora, zavist, nervoza, ironija ili cinizam, drastično smanjuju. Takođe, zahvaljujući snimanju, imala sam sreću da upoznam divne duhovnike širom Srbije, koji su mi ispunili srce duhovnom ljubavlju i još većom verom u Boga. * Rekli smo da ljudima donosite sreću. Koliko ste vi, uprkos svakodnevnim odricanjima, velikom radu, životu na točkovima, srećna i ostvarena osoba? Trudim se da budem. Svakog dana i u svakom pogledu. Imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid. Čuvam porodicu i prijatelje. Za mene su oni, pored dobrog zdravlja, iskonska sreća i moj lični uspeh, što sam ih stekla. Što se ličnog i profesionalnog usavršavanja tiče, imam još dosta da radim. foto: Vuk Đoković* Šta povezuje puteve koje prelazite kroz emisije, i one u vašem srcu? Optimizam. Za mene ne postoje fraze: “ne mogu”, “ne umem”, “ne znam”. U životu je bukvalno sve moguće. * Šta nam donosi nova sezona emisije, i da li su vaše novogodišnje želje, usled toliko bogatog i specifičnog iskustva, bile drugačije od uobičajenih? Više cenim sve što imam. Neminovno me je ova emisija promenila. Bilo bi čudno da nije tako. Ipak su iza mene 83 urađene humanitarne “akcije”, koje se emituju na Javnom servisu, i 88 porodica, u čijem sam životu na neki način učestvovala, dok sam radila na drugoj televiziji. U ovoj godini ćemo pomoći nove 24 porodice, na teritoriji centralne Srbije i Šumadije. S tim u vezi, moje želje se, pre svega, odnose na dobre vremenske prilike, a onda i na ono jedino važno - dobro zdravlje. Kada vidite toliko životnih sudbina, koje bi bile potpuno drugačije da su ljudi imali samo bolje zdravlje, ništa vam više u životu nije toliko bitno. To, ujedno, želim i vašim čitaocima.

Nastavak na Večernje novosti...