Izvor: Blic, 09.Jul.2010, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taksijem sa aerodroma
Ceo život vozim se taksijem, to sam naučio od mame i tate, a nikad nisam naučio da vozim. I neću. Lepo mi je sa beogradskim taksistima. Umeju da voze, duhoviti su, nisu napadni. To jest - takvi su oni s kojima se ja vozim, iz tih udruženja čije usluge koristim godinama. Radim za taksi, i da dete ima šta mu treba, i ne bunim se kad vožnja poskupi: i dalje je najjeftiniji među većim evropskim gradovima, iako je benzin najskuplji.
Kao i u drugim profesijama, i među taksistima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ima svakakvih, ali većina su dobri i pošteni ljudi s kojima se da razgovarati, pa čak i polemisati. O fudbalu i o politici. Čak i o pozorištu, ali, nažalost, sve manje.
Oko jedne stvari nema polemike: na beogradskom aerodromu, dole pokraj onog ćumeza od izlaza, taksisti su užasni. Zato valja ići gore, na ulaz, tamo dolaze „regularni" - oni koji vam neće tražiti dvostruko više novca, koji neće birati vožnje, koji su, naprosto, gradski taksisti. A aerodrom je deo grada. Baš kao i Železnička stanica.
Kad nekom ko prvi put dolazi u grad avionom objašnjavam zašto se mora popeti, sa sve prtljagom, na ulazni deo aerodromske zgrade, uvek se pomalo stidim. Prvi susret sa gradom ume da bude neprijatan, ako vam neko otme novac za uslugu čija je cena jasno utvrđena. Povrh svega, na gornjem nivou ima dovoljno mesta za taksije, ali ih policajci teraju da što pre nestanu. Ko zna za jadac, taj još u avionu naručuje taksi iz grada.
Ako se, dakle, oni odozdo bune zbog toga što će ovi gore da imaju normalnu taksi stanicu, onda je reč o jednom od poslednjih uporišta za pljačku: „uraditi bespomoćnog putnika", to je ime za ove igre.
U Njujorku, recimo, čekalo se decenijama na Đulijanija, da sredi tu stvar sa aerodromskim taksistima. Ovaj naš na „Đ", ako mu ovo uspe, napraviće prvi, doduše mišji, korak (koračić) ka uspešnom gradonačelništvu.
Za ostale korake trebaće mu čizme od sedam milja.
