Izvor: Blic, 29.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tako je moralo biti
Da se nije desilo sada, desilo bi se kasnije; da se nije desilo Partizanu, bio bi to slučaj s nekim drugim. Sve je tome vodilo: tako je moralo biti.
A, uistinu, ništa se nije desilo samo od sebe. Sve godine tolerancije prema raznim oblicima fašizma u svakodnevici jesu vreme pripreme za ovu vrstu katastrofe.
Jer, reč je o katastrofi.
Svaki put kada neka budala prođe nekažnjeno zato što javno - u kafani ili u kakvom drugom mediju - prospe porciju svog ličnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << primitivizma odenutog u društveno prihvatljivo, građansko odelo „nacionalizma s ljudskim licem", osvoji se po neki santimetar teritorije za idiotluk. Pod kaznom ovde uopšte ne podrazumevam policijsku, pa ni političku packu; mislim na kaznu u obliku reakcije onog ko prisustvuje izricanju naci-govnarije. Svaka prećutana reakcija jeste kolaboracija.
Navijač sam Partizana u trećoj generaciji po muškoj liniji. Ličnom tradicijom smatram ono kad ceo „JNA" peva svom timu iako ovaj gubi od Hajduka sa 6:1. Ličnom tradicijom smatram ime i delo čoveka koga nikad nisam video uživo na terenu, ime mu je Stjepan Bobek. Ličnom tradicijom smatram finale Kupa šampiona u godini kada sam rođen, a kada je tim vodio Abdulah Gegić. Kada kažem Partizan, mislim na Vladicu Kovačevića, Milana Galića, Mocu Vukotića, Dževada Prekazija, Dragana Mancea, Fadilja Vokrija, Nikicu Klinčarskog, Nenada Bjekovića, Peđu Mijatovića, Savu Miloševića, Mateju Kežmana. Neke od njih sam gledao uživo, neke nisam. Od one večeri, početkom sedamdesetih, kada me je deda poveo na stadion, novine za sedenje poneli smo od kuće, semenke kupili pred stadionom, igrala je Olimpija, pobedili smo sa 2:1, Ameršekovi i Dalanović, Oblak i Popivoda već bejahu otišli - od te prohladne večeri znam da je svako paljenje reflektora, svako istrčavanje na travu, svaki kolektivni uzdah zbog propuštene prilike - jedinstveni spektakl. Za sedenje na betonu bile su potrebne dvoje-troje celih novina, na jugu se ionako stajalo. Zastave su bile velike, pesme duhovite ili patetične, prema prilici.
Sudiju se uvek vređalo. Protivnika - samo kada udara našeg, podlo i mučki. Kada naš uradi to isto, glave su se obarale, gledalo se ispod oka. Kraće rečeno: bilo je neke časti u masi onih koji navijaju za svoj tim zato što ga vole, ne zato što žele nešto loše protivniku. Hleba i igara, to da, svaki je odlazak na stadion deo te velike priče, ali ako je igra dobra, lepa i tačna, onda je i plemenita, kao što to znamo iz filma „Bekstvo u pobedu" Džona Hjustona ili televizijskih serija „Više od igre" i „Velo misto". Kao što, uostalom, znamo sa stadiona.
Šta hoću reći? Najjednostavniju stvar na svetu: navijači koju su došli sa slikama optuženika za ratne zločine u Mostar - nisu navijači, nego tek obični dupeglavci nacoške provenijencije. I, uz to, neznanlice: u podeljenom Mostaru, na zapadnoj strani, na stadionu koji pripada jednom drugom timu, njihovo izvikivanje „nož, žica, Srebrenica", na užasnu žalost istinskih Mostaraca, nije čak ni uvreda, nego tek obična samolegitimacija.
I sada stiže notorno pitanje krivice. Ni tu odgovor nije odveć komplikovan. Svaka tolerancija prema fašizmu jeste oblik krivice. Kada se, međutim, pod krinkom organizovanog rada s navijačima finansira i potpomaže glupost, podlost, zločinačko mišljenje, onda je reč o odgovornosti više vrste: oni koji vode timove zapravo ih ne vole, oni vole svoj novac koji tamo obrću, svoje društvene i druge pozicije, njih igra ne zanima, za njih sve ovo nije katastrofa, oni mogu tražiti pomoć od države, kao da oni nisu ta država, kao da njihova nepočinstva nisu pogonsko gorivo te i takve države. Svaka stoka ima svog pastira.
Katastrofa, pak, jesto to što jedan ambiciozan i očigledno darovit trener sada gubi celu jednu sezonu svog života. Igrači dobijaju još jednu poruku da njihov angažman u nekom domaćem klubu ima biti što kraći, ako ne žele da upropaste svoju karijeru zbog nešto senilnih staraca iz organa uprave i dva-tri foteljaša klasične samoupravno-socijalističke prirode.
Nije, dakle, reč o jednoj propuštenoj sezoni nekog domaćeg kluba; tako nešto, uostalom, nije ništa novo. Posredi je nešto sasvim drugo. U onim godinama svakovrsne izolacije, timovi su pravili velike igrače. Ti momci odrastali su u jednom sistemu koji jeste bio neobičan, ali nije bio sasvim disfunkcionalan. Misli se na sportsko-društveni sistem, da ne bude zabune - politička stvar par excellence. Kada je biologija učinila svoje, i kada su deca rođena u senilnoj fazi socijalističkog samoupravljanja stigla s krštenicom i dve slike u klubove, načinjen je sasvim drugačiji političko-etičko-ekonomski sistem, ovaj u kome sada trošimo vreme. Taj je sistem nalik protočnom bojleru, onom manjem, kuhinjskom: podgrejani talenat brzo iscuri ukoliko se predugo istače u domaće lonče. Nema više velikih igrača za prodaju, a to znači da nema više ni velikog novca. Kada se čipovi smanje, nastaje nervoza za čojom: igranka oko hodžina jorgana, džaranje pepela u potrazi za poslednjim krompirom, olaki potezi. Stvar se bliži svom kraju. I to je ta katastrofa. Ne za one koji je stvaraju, nego za nas koji iz nekog blesavog ličnog razloga mislimo da je fudbal najvažnija glavna stvar na svetu, da je igra ono svojstvo čoveka koje ga čini boljim, da je lep gol sublimacija lepote, užitka, pameti i dara.
Onog časa kada se vanfudbalski razlozi umešaju u igru preko mere uobičajenog, igra gubi smisao.
Šta povezuje FK Partizan i nekog ofucanog ratnog zločinca?
Isto što i Dejvida Bekama i astrofiziku.
Ništa.
Potrebno je biti velika budala, pa to ne razumeti.
