Izvor: Politika, 16.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajvanski lavirint
Svet uglavnom zna da Tajvan za Kinu ima istorijski značaj kao Kosovo za Srbiju. Ali, Kina je Kina, a Kosovo je „srpski Tajvan”
Ujedinjene nacije su nedavno – petnaesti put zaredom u proteklih 37 godina – odbacile molbu Tajvana (koji sebe naziva „Republikom Kinom”) da postane član svetske organizacije, uz obrazloženje da se Tajpej mora pridržavati politike „jedne Kine” i da Ujedinjene nacije priznaju samo Peking.
Tajvan se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odvojio od Kine pre 58 godina, a Tajpej je do 1971. imao mesto u UN, kada je usvojena rezolucija o jednom entitetu kojim je Peking proglašen zvaničnim predstavnikom Kine i Tajvana.
Kina svoj kurs prema Tajvanu usklađuje sa principom „jedna zemlja – dva sistema”, na osnovu kojeg je krajem prošlog veka povratila svoj suverenitet nad Hongkongom i Makaom.
Kineski funkcioneri zastupaju mišljenje da politički spor sa Tajvanom treba rešiti pregovorima, ali tajvansko rukovodstvo želi da podeli zemlju po principu „jedna zemlja – dve teritorije”.
Ostrvo Tajvan odvojilo se od Kine 1949. godine kada je poražena vojska Čang Kajšeka pobegla u Tajpej pred ofanzivom komunista Mao Cedunga.
Kuomintang (KMT) više od 20 godina važio je kao jedini predstavnik Kine u UN, sve do 1971. kada je NR Kina međunarodno priznata, zajedno sa Tajvanom kao njenim neotuđivim delom.
Peking danas ima diplomatske odnose sa više od 170 zemalja, a Tajvan priznaju samo 24, uglavnom male i siromašne države Centralne Amerike i Afrike.
I Makedonija je pre sedam godina imala neslavnu „tajvansku avanturu”, kada joj je Tajpej obećao milijardu dolara za uspostavljanje diplomatskih odnosa. Stiglo je jedva pedesetak miliona dolara i Skoplje se brzo vratilo „staroj ljubavi” – Pekingu.
Vatikan je jedina evropska država koja priznaje Tajvan. Kina (1,3 milijarde stanovnika) i Vatikan (1,2 milijarde katolika širom sveta) nemaju diplomatske odnose od 1950. godine.
Kada se Sveta stolica priklonila Čang Kajšeku i Tajvanu, a ne komunističkoj Kini, gde su katolički misionari trista godina imali uporišta, Peking je proterao sve strane katoličke sveštenike i prekinuo kontakte sa papom.
Mnogi eksperti Tajvanski moreuz vide kao najužareniju tačku u Aziji. Kina smatra Tajvan za svoju provinciju i preti da će napasti „odmetnuto ostrvo” ukoliko Tajpej proglasi nezavisnost.
Prva kineska naseljavanja na Tajvanu zabeležena su u 7. veku, a od 13. veka smatra se kineskom teritorijom. Dugo je bio pod japanskom okupacijom: ostrvo je 1895. pripalo Japanu, ali je posle poraza ove zemlje u Drugom svetskom ratu vraćeno Kini.
Tajvanci (98 odsto Kineza, potomaka doseljenika iz Fudžijana i Guandonga) znaju da je Kina logičan izlaz za prebogatu tajvansku privredu i za 40 milijardi dolara uloženih investicija u NR Kini. Vrednost njihove trgovinske razmene dostigla je prošle godine 74 milijarde dolara i raste stopom od 25 odsto.
Tajvan je 1949. imao nacionalni dohodak jedva 100 dolara po stanovniku, a danas – 18.000 dolara. Tajvanske devizne rezerve sada iznose 130 milijardi dolara. I Tajvancima se ne isplati, naravno, da kolju kravu zbog jedne šnicle.
Tajvansko pitanje je najsporniji problem u odnosima Kine i SAD, iako Vašington zvanično ne podržava nezavisnost Tajvana, ali ga tajno snabdeva oružjem što Peking često kritikuje.
Kina je prošlog meseca ukorila SAD čak i zbog toga što su američke vlasti dozvolile separatistički orijentisanom predsedniku Tajvana Čen Šuibijanu da se, na putu za Gvatemalu (koja priznaje Tajvan), zaustavi na Aljasci (da bi avion natočio gorivo) i upozorila Vašington da ne šalje pogrešne signale Tajpeju.
Površine kao Holandija, sa 23 miliona stanovnika, 300 kilometara udaljeno ostrvo od kineske obale – Tajvan – nalazi se na važnom strateškom raskršću puteva nafte i oružja, u čijoj blizini plove brodovi američke Sedme flote.
„Sa velikom armijom i modernim naoružanjem Tajvan je američki nosač aviona”, tvrde vojni analitičari.
Sjedinjene Države su 1979. godine zatvorile ambasadu na Tajvanu i zvanično priznale Kinu. Ali, SAD koriste Tajvan, kao svog štićenika, za razne vrste cenkanja i, povremeno, za zadavanje niskih udaraca Kini.
Kineska poruka odmetnutom Tajvanu veoma je jasna: nezavisnost je neprihvatljiva.
Kina je spremna za ustupke Tajvanu, neke je najavio i sam kineski predsednik Hu Đintao. Tajpej bi mogao da računa na veći stepen autonomije od Hongkonga i Makaoa: mogao bi da zadrži svoju armiju, da postane član nekih međunarodnih institucija... Jedino nema ustupaka oko suverenosti kineske teritorije.
Svet uglavnom zna da Tajvan za Kinu ima istorijski značaj kao Kosovo za Srbiju. Ali, Kina je Kina, a Kosovo je „srpski Tajvan”.
Petar Mićković
[objavljeno: 17/02/2008]
