Izvor: Politika, 29.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajson
Pre dvadeset godina Milošević je postao mnogima mio, pošto je izrekao čuvenu rečenicu da „niko ne sme da nas bije”. Ali, mnogi je ovde koriste kad im je zgodno.
Vest za novine nije da je neki čovek psovao i vređao drugog čoveka – vest za novine je da je opsovani i izvređani odgovorio pesnicama. U tom „malom-velikom skandalu” koji je osvanuo na svim naslovnim stranama, leži taj zec opšte hipokrizije. Jer je pesnica jača od reči? Fizički bol naspram >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << duševnog bola? Zašto je bol onoga ko je psovao, veći od bola onoga ko je tukao? Zašto je u pravu onaj ko iz čista mira psuje i vređa, a nije u pravu onaj ko na takvu barapsku provokaciju odgovori barapskom merom – batinama? Najtužnije je što niko nije rekao da su obojica sramota za ono što predstavljaju.
Neki pristrasni kritičari pomenutog skandala u kome su učestvovali jedan lokalni funkcioner LDP-a i direktor Javnog servisa, spomenuli su da direktor RTS-a nije samo novinar, već je i politička ličnost. Nema zbora da on jeste politička ličnost, ali i u toj „kritici” leži najblaže rečeno dvoličnost srpske javne scene. Jer je i vinovnik ovog sukoba politička ličnost – doduše daleko manjeg gabarita. Kako je onda moguće da onaj koji izazove sukob, postane žrtva u očima javnosti, a da onaj ko se brani (bez obzira na to što mislim sve najgore o pesnicama kao argumentima u bilo kakvoj raspravi) bude stavljen na stub srama? Kako je to politički položaj, i politička pripadnost, jednome olakšanje, a drugome otežavajuća okolnost? Zašto se jedno ulično psovanje, vređanje i pesničenje pretvorilo u političku priču? Da li zato što to nekom odgovara? Da nisu možda funkcioneri i volonteri LDP-a dobili neku vrstu partijskog zadatka da svuda i na svakom mestu provociraju i psuju direktora Javnog servisa, računajući na njegovu tajsonsku reakciju, a time i na naslovne strane novina? Moguće je i to, pošto je predizborna kampanja u jeku.
Neki ljudi na tuđ prostakluk i mržnju uopšte ne odgovore. Naprave se da ne čuju, i oni su za neke gospoda, a za neke kukavice. Drugi odgovore istom merom, i to su prostaci. Treći idu po sudovima, oni su idealisti. Neki pribegnu udarcima. To su ljudi kratkog fitilja i siledžije. Ali kako okarakterisati onoga koji prvi počne , ničim izazvan, između dva zalogaja pljeskavice, pred publikom? Kavgadžija je mala reč. Možda je najtačnija reč provokator, izazivač. I taj koji prvi psuje, vređa i preti, ima još i ideju da traži samilost javnosti predstavljajući se kao žrtva; i podršku i dobije! To postoji samo u Srbiji! Radi se o dvostrukim standardima, iako se delimično može razumeti usplahirena reakcija javnosti na učestale Tajsonove bokserske egzibicije po javnim mestima.
Za pristojne ljude cela ova priča mora biti strašna – da lokalni funkcioner najproevropskije stranke psuje i vređa političkog protivnika, i da direktor Javnog servisa svoju čast brani boksujući po javnim mestima! Glib, brate, što bi rekli uličari.
Ovo, međutim, uopšte nije priča o ovoj dvojici uličnih psovača i tabadžija. Ovo je priča o relativnosti naše javne scene. O dvostrukim standardima, kojih se hvatamo kako nam kad odgovara. Ovo je priča o tome kako postoje svete krave, i kako postoje svi ostali! Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu? O tome kako i nasilje delimo na „naše i njihovo”, i kako je njihovo uvek strašnije od našeg. I kako taj ekskluzivizam kad smo „mi i naši” u pitanju, postoji na čitavom političkom spektru. O tome kako su „njihove” uvrede i pretnje uvek strašnije od „naših”, što samo govori da smo odavno pristali na ideju da su uvrede u redu, da se može javno i slobodno vređati drugi u TV emisijama, u novinama, na ulici, da se može i pljunuti, pogotovo ako nam je nesimpatičan, ili nam je politički protivnik. Da je dozvoljeno da se pominju majke, žene i deca. Davno, u jednoj tv emisiji jedan učesnik je ženu svog sagovornika, nazvao kurvom. Posle je dobio batine. Javnost je bila, s pravom, zgrožena batinama, ali ne i izrečenim uvredama, upravo zato jer je onaj koji je vređan bio politički „nesimpatičan”.
Oni koji ne vide ništa loše u pesnicama svojih političkih partnera, a zgražaju se nad psovkama protivnika, kao i oni koji ne vide ništa loše u psovkama svojih članova, a zgražaju se nad tuđim pesnicama, implicite učestvuju u ovom i u svakom sledećem nasilju. I psovka je agresija prema drugom.
Ausvakomsukobu, upočetkubeše (ružna) reč.www.mirjanabm.com
M. Bobić-Mojsilović
[objavljeno: 30/04/2008]
