Izvor: Politika, 21.Dec.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajne i laži
„Los Jugoslavos”, Huan Majorga/Stevan Bodroža, koprodukcija Narodno pozorište iz Užica, Puls teatar iz Lazarevca i Bitef teatar; „Izdaja”, Harold Pinter/Goran Šušljik, Jugoslovensko dramsko pozorište, scena Bojan Stupica
Nastala na osnovu teksta španskog pisca Huana Majorga, predstava „Los Jugoslavos” (Jugosloveni) banalna je i monotona prevashodno zbog slabosti drame. Likovi su okupljeni u jednom madridskom kafiću, glavni među njima je Martin (Andrej Šepetkovski),koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se trudi da vrati u život njegovu depresivnu ženu Anhelu (Bojana Zečević), uz pomoć gosta Heralda (Darko Bjeković). Dramski tekst koji pokušava da izrazi bespomoćnost savremenog čoveka zaglavljenog u meljućoj mašini surovog neoliberalizma, scenski je nemoćan zbog odsustva svake specifičnosti. Likovi su prebledi, njihovi dijalozi su opšti, plitki, često i patetični zato što je pisac probao da im udahne poeziju, ali onu koja je trivijalna – reči često kao da su istrgnute iz nekog srednjoškolskog spomenara i zalepljene u dijaloški prostor. A razlozi zbog kojih bi našoj publici ovaj komad mogao biti zanimljiv, što naslov i obećanja u programu sugerišu, ne postoje ni u naznakama – nikakvih bitnih refleksija o Jugoslaviji nema, ona je samo jedan proizvoljan simbol utopije, sećanja na neki bolji život (komad se bez značajnije razlike mogao zvati „Danci” ili „Šveđani”).
Reditelj Stevan Bodroža se potrudio da tekstu na sceni da relevantnije obličje, stvarajući obrise poetskog teatra. Vizuelni aspekat igre je sugestivan, uvedeni su atraktivni poetski detalji, prozirne zavese, odrazi izvođača koji predstavljaju neme goste kafića (total dizajn Antun Marohnić). Auditivni sloj je takođe zanimljiv, čuju se zvuci nekakvog zlokobnog pištanja koje gradi napetu atmosferu, kao i jedva probojne reči pesme Anhele, izraz njene tuge, nemoći. Nažalost, ta intrigantnost atmosfere se brzo istroši, raspline se u moru banalnih reči i beznačajnih odnosa.
Dok je predstava „Los Jugoslavos” u startu predviđena za neuspeh, zbog krajnjih ograničenja drame, produkcija „Izdaja”na početkuima velike šanse za uspeh iz suprotnih razloga – zbog brilijantnosti drame Harolda Pintera (1978). U ovom delu osobene strukture (obrnutajehronologijadogađajakojiseprikazuju), veštoseslikajuzamršeniodnosiubrakovimaiprijateljstvima. Uosnovisvihrelacijakojenosetriglavnalika, akteriljubavnogtrougla, nalazeselažikojePintersuverenoipreciznorazotkriva, pritomeseciničnoodnosećipremasnobizmuengleskevišesrednjeklase.
RediteljGoranŠušljikjekomadnascenupostaviopreovlađujućerealistički. Zahvaljujućisuperiornostiglumaca, kvalitetnojesprovedenajednalinijakomada, prodornavivisekcijaporodičnih, prijateljskihiposlovnihodnosa. Ipak, realizam ne uspeva da na scenu donese sva značenja dramskog sveta. Pinter nije, na primer, Harvud, da bi realističko tumačenje njegovih tekstova bilo uglavnom dovoljno da izrazi brojne misaone slojeve. Pinterova dramaturgija je ključno obeležena jednim specifičnim apsurdom, zbog čega se njegova dela čestu definišu kao „komedije pretnji”. To, između ostalog, znači da u sebi nose jedan prigušeno napeti, metaforički osećaj koji realizam ne može odgovarajuće da iznese. Zato, da bi se približilo esenciji pinterovskog, osećanjima jedne napete egzistencijalističke teskobe obojene apsurdom, scensko čitanje bi trebalo da sadrži sredstva koja radnji daju te univerzalnije dimenzije. Na primer, rediteljsko čitanje Žanka Tomića ovog komada na sceni Bitef teatra, 2007. godine, uspelo je da proizvede tu snažnu unutrašnju metaforiku, putem dosledno promišljene stilizacije.
U Šušljikovoj predstavi, najbliža suštini Pintera je staložena i eskpresivna igra Nebojše Dugalića (Robert), dok je nastup Gordana Kičića (Džeri), iako po sebi efektan i dopadljiv, najudaljeniji od sveta pisca, zato što je gegovski, zabavljački. Nataša Tapušković zavodljivo igra Emu, Robertovu ženu i Džerijevu ljubavnicu, po intenzitetu izraza negde između njih. U ulozi napadno raspevanog konobara odgovarajuće se našao Slobodan Tešić. Scenografija je praktična, sastavljena od pet mobilnih, međusobno uklopivih delova, što omogućava zgodno menjanje mesta označavanja radnje (scenograf Gorčin Stojanović).
Za gledaoce koji ne poznaju dobro složeni dramski svet ovog sjajnog engleskog pisca, i koji nemaju očekivanja u tom pogledu, Šušljikova „Izdaja” će najverovatnije biti jedno sasvim kvalitetno, odmereno duhovito i čvrsto izvedeno parče umetnosti.
Ana Tasić
objavljeno: 22.12.2013
