Izvor: Politika, 30.Jul.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajne haških isporuka
Milošević helikopterom prebačen do Tuzle, braća Banovići uhapšeni na pijaci, Sreten Lukić u bolničkoj pižami, a Đorđević u Crnoj Gori sa lažnom ličnom kartom iz Srbije...
Iako u Specijalnom sudu još nema potvrde o prispeću žalbe advokata Radovana Karadžića Svetozara Vujačića, koji tvrdi da tom sudu neće pružati nikakvu potvrdu o tome da li je uložio žalbu na Karadžićevo hapšenje, u Hagu, kako javlja dopisnik agencije Beta, pet kombija sa satelitskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << antenama i ograđeni travnjak ispred Haškog tribunala pokazuju da se u Holandiji očekuje skoro izručenje bivšeg lidera bosanskih Srba.
U Beogradu je, međutim, način i vreme Karadžićevog prebacivanja u Hag najstrože čuvana tajna. Jedino se u medijima prenose spekulacije kako je mogućno da će biti prebačen do beogradskog aerodroma, a odatle vanrednim letom za Hag.
Inače, ranija izručenja haških begunaca pokazala su da vlasti čin izručenja prethodno ne najavljuju.
Setimo se kako je izručen nekadašnji jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević, koji je uhapšen 1. aprila 2001. godine i Haškom tribunalu izručen 28. juna iste godine.
Nekadašnji prvi čovek Srbije i Jugoslavije odveden je u Hag u strogo poverljivoj akciji, za koju je znao mali broj ljudi. Izručenje je, kako je kasnije u štampi opisivano, tokom popodneva, nešto oko 16.30, kada su u Centralni zatvor, gde je Milošević prethodno proveo tri meseca, stigli predstavnik kancelarije Haškog tribunala u Beogradu, jedan neimenovani predstavnik domaćeg pravosuđa i prevodilac. Dok su plato ispred Centralnog zatvora opsedale njegove pristalice i gomila novinara, svako na svom zadatku, bivšeg jugoslovenskog predsednika izveli su neprimećeno. Specijalno vozilo dovezlo ga je na Banjicu, do heliodroma, gde su čekali helikopteri, a prema nekim navodima, Miloševića je do Drine, pratilo čak četiri helikoptera. Na aerodromu u Tuzli, preuzela ga je ekipa britanskog transportera koja ga je odvezla do Holandije.
Čak je i predsednik SRJ Vojislav Koštunica o ovoj akciji naknadno obavešten. Inače, predaju Miloševića Haškom tribunalu Koštunica je tada okarakterisao kao nezakonitu i neustavnu.
Jer: Ustav SR Jugoslavije nije predviđao mogućnost izručenja građana SRJ, uredbu Savezne vlade o postupku saradnje sa Hagom, donetu 23.juna, Savezni ustavni sud pet dana kasnije proglasio je neustavnom.
Inače, Vlada Srbije našla je osnov za izručenje Miloševića u srpskom Ustavu i u statutu Haškog tribunala, potkrepljujući svoje obrazloženje i podatkom da je saradnja sa Hagom dogovorena još Dejtonskim sporazumom, decembra 1995. godine.
Mada se Milošević devedesetih godina zaklinjao da nikada neće biti izručenja ovom sudu i mada tadašnje jugoslovensko zakonodavstvo takvu mogućnost nije predviđalo, ipak je marta 1996. godine Hagu isporučen Dražen Erdemović, državljanin BiH i RS. Erdemović je leta 1995. sa Radoslavom Kremenovićem pobegao u Srbiju. Posle skrivanja u Vojvodini, njih dvojica početkom marta 1996. godine, odlučili su da „progovore” i stupili u kontakt sa novinarima američke TV mreže Ej-Bi-Si i francuskog „Figaroa”. Ubrzo nakon toga, na beogradskom aerodromu, srpska policija novinarki Ej-Bi-Sija Vanesi Vasić-Janeković oduzima kasetu sa snimljenim razgovorima, a zatim 2. marta, u Bečeju, hapsi Erdemovića i Kremenovića. Posle hapšenja i prebacivanja u novosadski zatvor, 30. marta i Erdemović i Kremenović su već bili u zatvorskim ćelijama UN u Ševeningenu.
Prvi državljanin SRJ koji se dobrovoljno javio sudu u Hagu je general Pavle Strugar. On je oktobra 2001. godine, iz Podgorice za Hag otišao sa članovima svoje porodice, advokatom i medicinskim osobljem.
Sasvim drugačiji je bio slučaj dvojice braće, Nenada i Predraga Banovića, uhapšenih na jednoj beogradskoj pijaci 8. novembra 2001. godine. Oni su sutradan poslati u Hag, a „Crvene beretke” su to hapšenje nazvale „sramotnim činom” i podigli barikade na autoputu Novi Sad–Subotica.
Za kasnija izručenja vlast je nastojala da stvori zakonske pretpostavke. Najpre je doneta savezna uredba, koja je, potom, ukinuta kao neustavna, zbog čega je proces saradnje sa Hagom bio usporen, sve do donošenja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, 12. aprila 2002. godine, koji je „ojačan”, dve godine kasnije, i Zakonom o pravima haških optuženika.
Odmah po usvajanju zakona, 2. maja, bivši potpredsednik Vlade Srbije Nikola Šainović i optuženik iz RS Momčilo Gruban predali su se Hagu. Petnaestog maja 2002, bivši predsednik takozvane Republike Srpske Krajine Milan Martić i bivši komandant vojske RSK Mile Mrkšić otišli su u Hag.
Još jedna grupa visokih srpskih zvaničnika stigla je u Hag početkom 2003. godine. Prvo je doputovao bivši srpski predsednik Milan Milutinović, optužen za ratne zločine na Kosovu; usledio je dolazak vođe SRS Vojislava Šešelja 24. februara. Obojica su otišla dobrovoljno u Hag.
Ali, jula 2003. godine preneta je vest i da je prethodnog dana iz Beograda u Hag iznenadno prebačen bivši pukovnik VJ Veselin Šljivančanin. Pretpostavljalo se da je iznenadna ekstradicija iz Beograda u Hag obavljena u velikoj tajnosti iz bezbednosnih razloga.
Međutim, prebacivanje generala Sretena Lukića u Hag, aprila 2005. godine, neki beogradski mediji opisivali su kao pravi „cirkus”, navodeći da su nepoznata službena lica generala presrela u hodniku Vojnomedicinske akademije, gde je bio na lečenju i odvela ga u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala u Ševeningenu. General je, prema tim navodima, bio u pižami, sa priključkom za infuziju. Njegov branilac Siniša Simić je posle pričao da je sa televizije u bolničkoj sobi saznao za iznenadno putovanje svog klijenta, kao i da se Lukić tek u Holandiji presvukao u civilno odelo. S druge strane, u prvi mah, vlada je samo kratko saopštila da je general Lukić otputovao u Hag, da je sa njim poslata i medicinska dokumentacija, te da je spremna da mu izda garancije. Nije bilo precizirano pod kojim okolnostima je Lukić odveden, tako da je bilo nejasno da li se on dobrovoljno predao ili je priveden.
Juna prošle godine veliku prašinu izazvalo je hapšenje generala Zvonka Tolimira. Prema zvaničnoj verziji policije Srbije i RS, general Tolimir je 31. maja posle podne uhapšen na teritoriji RS. Međutim, Tolimir je pred Tribunalom izjavio da je uhapšen u Srbiji, rekavši da je iz Srbije prebačen prvo u Bijeljinu, gde su ga snimali pored vojnih i policijskih objekata, a da je zatim odveden u Banjaluku, odakle je preko Sarajeva prebačen u Hag.
Koji dan kasnije, uhapšen je i optuženik Vlastimir Đorđević, u Budvi, koji je u Crnu Goru je došao iz Moskve, a granicu je prešao s lažnom ličnom kartom iz Srbije. Đorđević se u Budvi predstavljao kao građevinski preduzimač, imao je bradu i dužu kosu i krio se u nekoliko stanova. Povremeno se, tvrdi policijski izvor, krio i na severu Crne Gore, a neki mediji u Srbiji tvrde da se Đorđević tri godine krio u užem centru Budve. U vezi sa njegovim hapšenjem, DSS je podsećala na to da je Srbija optuživana da krije sve haške begunce i da su zato prekinuti pregovori o stabilizaciji i pridruživanju s EU, dok je Crna Gora pohvaljivana.
Prošlog meseca, tačnije 11. juna, u Pančevu je uhapšen bosanski Srbin Stojan Župljanin, koga optužnica tereti za progon i ratne zločine nad muslimanima i Hrvatima u Bosanskoj krajini 1992. godine. On je izručen 21. juna tribunalu. Stojan Župljanin otputovao je sa beogradskog aerodroma redovnim letom za Holandiju. Župljanina su u avionu pratila četvorica pripadnika MUP-a Srbije, a na haškom aerodromu ga je sačekalo obezbeđenje Međunarodnog suda.
I još jedna neobičnost u vezi sa izručivanjem haških optuženika: saglasnost Vlade Srbije za Župljaninovo izručenje, koji je u Hag stigao kao 43. haški optuženik iz Srbije, obezbeđena je na tzv. telefonskoj sednici. Župljanin je u Hagu.
Biljana Čpajak
-----------------------------------------------------------
Ko je hapsio optužene
Kada su 1996. godine srpske vlasti „ustupile” Tribunalu u Hagu Dražena Erdemovića i Radoslava Kremenovića zbog zločina u Srebrenici, tadašnji predsednik Slobodan Milošević zaklinjao se da „nikad niko neće biti izručen Haškom tribunalu”.
Tribunal je Erdemovića osudio na pet godina zatvora, ali ga je čuvao i kao budućeg krunskog svedoka protiv Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Erdemović je kasnije svedočio na suđenju Slobodanu Miloševiću.
Krajem devedesetih godina, mnoga hapšenja odigrala su se pod nejasnim okolnostima i po tajnim optužnicama, pa se u javnosti pojavila priča o „lovcima na ucenjene srpske glave”. Tako je Stevan Todorović uhapšen 1998. godine na Zlatiboru, pod sumnjivim okolnostima. Njega su četvorica muškaraca, u iznajmljenoj kući, savladala udarcima bejzbol palicama, a onda ga odveli u bazu Sfora u Tuzli. Dragan Nikolić Jenki uhapšen je tog proleća u Smederevu i tada je saopšteno da ga je osmočlana grupa otmičara odvela i ilegalno prebacila u Republiku Srpsku, odakle je isporučen Haškom tribunalu.
Pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO), iz sastava Službe državne bezbednosti, učestvovali su u hapšenju Slobodana Miloševića u noći između 31. marta i 1. aprila 2001. godine u vili „Mir” na Dedinju ispred koje su pristalice bivšeg predsednika „stražarile” kako on ne bi bio uhapšen. Ova jedinica, kojom je komandovao Milorad Ulemek, pobunila se u novembru 2001. godine, iskoristivši kao povod to što su njeni pripadnici dobili nalog da uhapse haške optuženike Predraga i Nenada Banovića na pijaci u Obrenovcu. Zbog toga što su navodno bili obmanuti da treba da hapse kriminalce, a ne „srpske patriote” zahtevali su smenu ministra policije Dušana Mihajlovića i načelnika DB Gorana Petrovića. Zbog učešća u ubistvu premijera Zorana Đinđića, JSO je 2003, u akciji „Sablja”, rasformirana.
Bivši pukovnik JNA i Vojske Jugoslavije Veselin Šljivančanin, glavnooptuženi „vukovarske trojke” uhapšen je u junu 2003. godine u stanu u Brehtovoj ulici u naselju Cerak kod Beograda, gde je slavio svoj 50. rođendan. Uhapsio ga je MUP Srbije, ali su hapšenju prethodili žestoki sukobi hiljadu demonstranata sa oko pet stotina policajaca, pa je devetočasovna drama podsetila na hapšenje Slobodana Miloševića.
Bivši ratni načelnik Generalštaba Vojske Republike Srpske Zdravko Tolimir zvanično je uhapšen 31. maja 2007. godine na Drini kod Ljubovije, prilikom pokušaja nelegalnog prelaska granice između Srbije i Republike Srpske, a nezvanično je uhapšen u jednom stanu u Novom Beogradu.
Pretposlednjeg u nizu haških begunaca, Stojana Župljanina, uhapsila je srpska policija prošlog meseca u Pančevu.
Još nije saopšteno ko je uhapsio Radovana Karadžića u autobusu na liniji 73 u Beogradu.
A. P.
-----------------------------------------------------------
Pravne osnove korišćenje za izručenja
Ustav SRJ nije predviđao izručenje građana SRJ.
Tadašnja Savezna vlada usvojila je Uredbu o postupku saradnje s Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, 23. juna 2001. godine, za koju se predviđalo da će biti osnov za izručenje bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića pomenutom sudu.
Savezni ustavni sud, 28. juna, na dan izručenja Miloševića Hagu, ocenio je da Uredba jugoslovenske vlade o saradnji s Haškim tribunalom nije saglasna s Ustavom SRJ.
Na osnovu člana 90, tačka druga i člana 135. stav drugi Ustava Republike Srbije, Vlada Srbije odlučila je da izruči Miloševića, odnosno da u saradnji sa Tribunalom postupa prema Haškom statutu.
U Saveznoj skupštini donet je 12. aprila 2002. zakon o saradnji s Haškim tribunalom, za koji je opozicija tvrdila da je sramota za državu i da će se posle usvajanja zakona uvesti redovna autobuska linija Beograd – Hag.
U maju 2003. godine Savet ministara SCG doneo je odluku, koja je stupila na snagu 6. juna, da državljani SCG koji su se dobrovoljno predali Hagu i članovi njihovih porodica imaju pravo na pomoć.
Zakon o pravima haških optuženika, usvojen 30. marta 2004. godine, kao i raspisane visoke nagrade za pomoć u hapšenju haških begunaca, doprineli su da se 2005. godine dobrovoljno preda 12 haških optuženika.
(International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia)
[objavljeno: 30/07/2008]
