Izvor: Danas, 16.Jun.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajna smeđe kutije
Odvajamo se iz bučne Kulaba ulice. Pod razgranatim drvećem je nekoliko dućana, ispred njih sede prodavci. Na tezgu poređali figure slonova od kamena. Rukom rađeni predstavljaju malo umetničko delo. Ovaj koji gledam je rezbaren i ima "čipkasti" stomak, sa beba-slonom! Prodavac primećuje moje oduševljenje, sluti mušteriju, skače na bose noge i započinje ubeđivanje. Dok se dvoumim i razmišljam, kroz vazduh težak od vlage, dopire miris - specifičan i težak. Prodavac se vrpolji i spušta >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << cenu - kupujem suvenir. Sa "trudnim" slonom u prtljagu žurim da stignem Petra.
Iza ugla gotovo nalećem na tezgu sa mirišljavim štapićima. Čovek koji ih prodaje liči na gurua, bosonog, čupav sa belom bradom i trakom preko čela nudi zapaljene štapiće u ruci. Zastajem. Plavičasti dim se izvija prema meni i uvlači u nozdrve. Prepoznajem ga. Otužno-slatkasto-opor, onaj koji me prati od početka putovanja. Miris Indije!
"Želim da kupim iste! Kako se zovu?", obraćam se guruu.
Pogled njegovih očiju upravljen je u nebo iznad krošnji. Podiže ruku, potom je obazrivo spusti i izvuče dugačku smeđu kutiju sa žutim zmijolikim crtežom: "Kobra", tako se zovu..."
Kako dan odmiče, na bulevaru je sve veća gužva; brekću motori kamiona, zaobilaze ih crveni "londonci", mimo njih se provlače motociklisti, rikšari trube, taksisti se ljute, na kriket igralištu se obavlja venčanje... Sa masom pešaka prelazimo ulicu, pa kroz senoviti park izlazimo na naš hotel. Žurimo, čeka me pakovanje - rano ujutru polećemo. Ovo je rastanak sa Indijom i tropskim letom u februaru.
"'Čipkastog' slona staviću u ručni prtljag!", razmišljam glasno i istog časa ugledah ISTINSKOG slona! Ogromnim telom zakrčio hotelski ulaz. Na njegovim leđima je sitni Indus koji odmah poče da komanduje:
"Aii, haati! Leevo, hati, desno hatii..."
Slon je trom, teško se pomera. Kao na usporenom snimku podiže jednu, pa drugu nogu i uspravlja se, njegov majušni vlasnik panično ponavlja komandu. Svet prolazi i niko ih ne gleda. Predstava je, dakle, samo za nas dvoje. Brže-bolje u korpicu ubacujem sve iz džepova i novčanika. Čim začu zvuk metala slon se umiri, a vlasnik razvuče usne potapša ljubimca i zapeva: "Haati, mere sati..."
Te tri melodične reči sitnog bombajskog mahauta uvukoše mi se u srce i dušu - iz koje još uvek radosno odzvanjaju...
