Izvor: Politika, 22.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajna Šarganske osmice
Ova starinska pruga je ime dobila po neobičnom građevinskom rešenju u obliku broja osam, kojim je savladana visinska razlika od 300 metara. Izgradnja pruge uskog koloseka na Mokroj gori s početka prošlog veka odnela je više života
Nemoguće je pisati o obnovljenoj muzejskoj železnici uskog koloseka na Mokroj gori, takozvanoj Šarganskoj osmici, a ne spomenuti proročanstvo vidovnjaka Mitra Tarabića da će „gvozdeni put od Užica ka Višegradu ići preko prevoja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Šargan i tamo gde Cigani čergari logoruju”. Vidovnjak je to predvideo tri decenije pre nego što je popularni „ćira”, 25. januara 1925. godine, prvi put zakloparao trasom od 22,8 kilometara, prolazeći kroz stanice Šargan – Vitasi, Jatare, Mokra Gora i Vardište. A šta tek reći na dodatak proročanstva: „Proći će podosta godina, pa će se ljudi opet sjetiti gvozdenoga puta, te će se ispotekare obnoviti ovaj put. Samo njim do Višegrada neće putovati putnici radi potreba i posla, već ljudi od zabave serbez odmorišta i uživanjcije.”
I to se obistinilo: tačno četvrt veka pošto je ukinuta 1974. godine, ljudi se setiše da rekonstruišu prugu uskog koloseka koju su započeli Austrijanci još 1916. godine. Posle bezmalo decenije izgradnje, ona je postala pravo graditeljsko čudo, što je ostala i do danas. Razlog je veoma teško savladavanje razlike od oko 300 metara nadmorske visine između mokrogorske kotline i šarganskog prevoja, čak toliko da su Austrijanci obećali slobodu čuvenom inženjeru, osuđenom na doživotnu robiju, ako taj problem reši. Ekipe koje su kopale šarganski tunel sa obe strane nisu se, međutim, srele na sredini, zbog čega je inženjer izvršio samoubistvo. Prebirajući po njegovim proračunima, jedan od njegovih kolega uočio je grešku, nastavio istom trasom i posle nekoliko dana udaren je štap o štap.
Trokraka žičana železnica
Austrijanci, ipak, nisu završili prugu, jer je odron u tunelu ispod brda Budim zatrpao čitavu smenu ruskih zarobljenika koji su tu kopali. Zbog toga je na započetoj deonici Šargan – Mokra Gora –Vardište urađeno svega devet kilometara pruge, i po tome se to mesto danas simbolično zove Deveti kilometar. Gradnja je nastavljena 1921. godine, a posao je dobilo preduzeće „Feniks”. Na dopola urađenom koloseku, ostalom od Austrijanaca, postavljena je pruga koja je stigla do samog podnožja Šargana. Da bi se nastavili radovi, instalirana je žičana železnica sa tri kraka: do najvišeg tunela na Šarganu (dugog 1.825 metara), do stanice Jatare (1.926 m) i do 13. kilometra u dolini reke Kamišine (1.400 m). Međutim, pošto su ovi radovi za „Feniks” bili preskupi, posao je okončala država.
Ime „osmica” ova pruga je dobila zato što je nadmorska visina od 300 metara savladana građevinskim rešenjem u obliku broja osam. Zanimljivo je da je deo šina koji pravi tu osmicu dug samo 2,7 kilometara, a zbog strmog terena na celoj trasi ima čak 22 tunela od kojih je šarganski najduži. Još jedan kuriozitet: na stanici Jatare, gore u bespuću, niko nikada nije kupio kartu. Tu niti je ko ušao, niti ko iz voza izašao.
Tačno 49 godina i 25 dana jezdio je Tarabićev „gvozdeni konj” od Užica, preko Šarganskog prevoja prema Višegradu, i dalje prema moru i Dubrovniku. Tada se od beogradske Čukarice do Ploča u drvenim vagonima putovalo dva dana i dve noći.
Umesto „čerge" – švajcarski pejzaž
Iznebuha, stručnjaci su procenili da je voz nerentabilan, pa su ga 28. februara 1974. godine, zajedno sa svim prugama uskog koloseka, ukinuli. Četvrt veka kasnije, na inicijativu žitelja ovog kraja i pristanak ŽTP Beograd, započeta je rekonstrukcija pruge. Iz Muzeja železnice u Požegi dovučeni su vagoni i lokomotiva, pa je „ćira”, kako ga je narod prozvao, na delu trase pustio paru godinu dana kasnije, a na čitavoj obnovljenoj deonici od 15,5 kilometara 2003. godine.
To je sad turistička atrakcija, ponajviše za nostalgičare koji, dok lokomotiva pišteći ide iz tunela u tunel, obožavaju da kroz otvorene prozore udišu dim sa česticama gareži, iako od njega suze, kašlju i kijaju.
Ipak, Tarabić verovatno nije mogao ni da sanja o tome da će ovaj deo Mokre Gore, umesto na cigansku čergu, po čistim rekonstruisanim stanicama koje nude udoban smeštaj i po još mnogo čemu, jednoga dana podsećati na uređen švajcarski pejzaž, odakle se širi oštar miris železničkih pragova.
Rada Tamindžić
[objavljeno: 23/03/2008]
