Izvor: Politika, 07.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TUŽILAČKI AUTOGOL
Ljudi i institucije Mioljuba Vitorovića, specijalnog tužioca, upoznao sam pre nego što je postao slavan. Upoznao sam ga na vrlo specijalnom i odgovornom poslu – poslu perkusioniste, amatera. To su oni što sviraju na raznim zvečkama, praporcima i drugim sitnim udaraljkama. Pokazaće se, ovih dana, da mu tanani osećaj za ritam i sposobnost da muziku proizvede iz priručnih sredstava, dakle taj prirodni dar koji podrazumeva oštar i istančan sluh, nisu pomogli u osluškivanju političkih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i drugih vetrova iz kuhinje specijalnog tužioca i da je, on, Vitorović, za svoju smenu saznao iz televizijskih vesti. To je ona vrsta bahatosti kad se autonomnost i diskreciono pravo specijalnog tužioca da bira saradnike izjednačuju sa nepristojnošću – valjda je bio red da se odluka prvo saopšti Vitoroviću, a onda pozove Tijanić.
Od 1. jula, kada Vitorović nije reizabran, do danas, a čini mi se da će toga biti još, gomilaju se objašnjenja i špekulacije o razlozima Vitorovićevog prisilnog povlačenja iz specijalnog tužilaštva.
Malo se, gotovo u tragovima, pominje ono što ga je dovelo na ovu osetljivu tužilačku funkciju. Bio je tužilac u Četvrtom opštinskom javnom tužilaštvu i po teritorijalnoj nadležnosti dužio je "zemunski klan", proganjao one koje je posle proganjala cela država i donkihotovski se borio protiv nevidljive hidre, spregnute vlasti i pravosuđa, koja je ove "zaslužne građane" iza Vitorovićevih leđa vadila iz zatvora sumnjivim rešenjima viših instanci pod okriljem krhke, temeljno neuspostavljene vlade Zorana Đinđića.
Ostaće zabeleženo da mu je šef zemunskog klana Dušan Spasojević, otvoreno pretio, nepozvan provaljivao u kancelariju, u danima kada je ta mafijaška družina okupirala zgradu Četvrtog opštinskog suda kad god bi se neko od mafijaških glavešina pojavljivao pred "licem pravde". Dušan Spasojević govorio je o Vitoroviću kao "jedinoj budali koju ne možeš ni da kupiš, ni da zastrašiš".
U gomili obrazloženja koja su se čula oko neizbora Vitorovića, od želje specijalnog tužioca da Vitorovića odmori, zaštiti, osveži... stiglo se do Vitorovićevog neprofesionalnog ponašanja i tobožnjeg otkrivanja tajne da se prisluškuje sudija Vrhovnog suda u aferi "Jotkina grupa", a u vezi korupcije u pravosuđu. Čitaoci jučerašnje "Politike" uočili su da se kao razlog za neizbor sada pominje nešto što se događalo pre 11 meseci, a da je u međuvremenu "nedovoljno profesionalni" Vitorović dobio potvrdu presude za ubistvo Ivana Stambolića, specijalizovao se za predmete organizovane trgovine ljudima i dobio posebno osetljiv zadatak, ispitivanje Dejana Milenkovića Bagzija, pretpostavlja se značajnog svedoka saradnika, jer je specijalni tužilac ispravno procenio da u svom timu nema boljeg poznavaoca "zemunskog klana".
Ostavio bih po strani političke špekulacije o razlozima Vitorovićevog neizbora. U takvim stvarima, iskustvo me uči, pravi razlozi su prizemnije, konkretnije prirode nego pominjanje Slobodana Miloševića u završnoj tužilačkoj reči, kao nalogodavca ubistva Ivana Stambolića i atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Možda se radi o ljudskoj zavidljivosti, povređenoj sujeti... a možda se radi i o tom nesretnom Bagziju i potrebi da se njegova priča kontroliše sa aspekta umanjivanja političke štete za sve one grupacije koje su dopustile sebi da budu u poslu sa "zemunskim klanom" a da između njih ne stoje rešetke osigurane lancem. Gomilanje špekulacija liči mi na spinovanje neke proste istine koje ni sam Mioljub Vitorović ne mora biti svestan u ovom trenutku.
Treba otvoriti "četiri oka" kada se pojave tumači opštih mesta, rupa na saksiji i drugih trica i kučina i kažu nam kako je, u "slučaju Vitorović", važno funkcionisanje institucija a ne ljudi u njima. Ovakvi primeri plitke pameti najbolje se daju opisati prostim analogijama: postoji fudbalska reprezentacija, institucija, ali nema igrača koji bi dao gol.
Autor je glavni urednik nedeljnika "Vreme"
Dragoljub Žarković
[objavljeno: ]
