Izvor: Politika, 16.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TRIJUMF PRAGMATIZMA
Nikolu Sarkozija previše ne brinu kritike što je libijskog gosta propustio da propita o ljudskim pravima, temi koju je stavio u sam vrh svojih prioriteta kada je ovog maja izabran za predsednika. Sa Libijom su sklopljeni poslovi vredni deset milijardi evra.
Oslobođen svake brige da se ikome pravda, Moamer Gadafi je još pre četiri godine dramatičnim političkim zaokretom odlučio da Libiju skine sa zapadnog spiska "otpadničkih država", pa je mirno usred Pariza razapeo svoj beduinski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šator spreman da uljudno ćaska sa onima koje je nekada vitriolski napadao.
Svako je, zarad sopstvenih interesa, ponešto žrtvovao. Sarkozi neke zapadne ideale. Gadafi revolucionarnu retoriku po kojoj je bio poznat. Ledena real politik u svom najboljem izdanju. Ciničnom, rekli bi kritičari. Korisnom, tvrde pragmatičari.
Libijski vođa je u četvrtak zadovoljno napustio Francusku posle petodnevne zvanične posete, prve još od 1973. kada je u Parizu boravio na poziv Žorža Pompidua i prve Zapadu otkako je 2003. odustao od programa nuklearnog naoružanja i podrške terorističkim organizacijama.
Domaćinu je ostalo da se bori sa kritičarima čiji je gnev najbolje artikulisala Rama Jade, državni sekretar za ljudska prava: "Pukovnik Gadafi mora da shvati da naša zemlja nije otirač po kome neki lider, bilo da je terorista, bilo da nije, može da sa nogu obriše krv svojih zločina."
Sarko se nije dao omesti. Uostalom, on je prilikom posete Tripoliju u julu izgovorio rečenicu koja mora da se Gadafiju jako dopala: "U diplomatiji vrednosti su važne, ali francuski poslovni interesi možda su i važniji."
Lista zvanica na večeri u Jelisejskoj palati bila je indikativna. Socijalistički gradonačelnik Pariza nije došao između ostalog i zato što su tokom Gadafijeve vožnje Senom, sasvim izuzetno, zatvarani mostovi ispod kojih je prolazio. Šef diplomatije, takođe socijalista, bio je srećniji u Briselu.
Većina gostiju bili su francuski poslovni ljudi: od proizvođača aviona "Erbas" i "Daso", do naftaša "Total". Kada je podvučena crta, i kada je madam Jade dobila poruku da "gleda svoja posla", ispostavilo se da će Francuska Libiji prodati 21 "erbas", 14 supermodernih lovaca i izgraditi nuklearne reaktore čija će se energija koristiti za desalinizaciju vode. Ugovori znače da će 30.000 Francuza sačuvati ili dobiti posao tokom narednih pet godina.
Sa takvim saldom Sarkozi se lakše suprotstavio onima koji su ga ismevali što je odustao od zvaničnog protokola i Gadafiju omogućio da podigne šator u vrtu hotela "Marinji", palati iz 19. veka u kojoj je nekada živeo baron Rotšild, a sada služi kao zvanična rezidencija stranih državnika. Ili onima koji mu zameraju što Gadafiju pomaže da Libiju na velika vrata uvede u svet posle godina izolacije.
I dok je Francuz i dalje na udaru onih koji tvrde da je biznis pretpostavio moralnim načelima, Libijac tih problema nema. Arapski Če Gevara, veliki revolucionarni lider trećeg sveta, globalni branitelj potlačenih, bivši finansijer palestinskih ekstremista, afričkih pobunjenika i terorista Irske republikanske armije, pukovnik koji 37 godina bespogovorno upravlja beduinskom pustinjom iznad bogatih naslaga nafte, sada pažljivo osmatra kako funkcioniše kopernikanski obrt na koji se odlučio decembra 2003.
Napuštajući problematični revolucionarni romantizam koji je Libiju i uveo u diplomatsku osamu, uvažavajući realnosti posthladnoratovskog sveta, Gadafi je tada objavio da odustaje od programa proizvodnje oružja za masovno uništavanje.
Velika Socijalistička Narodna Libijska Arapska Džamahirija, što je zvanično ime države, pretenduje da se velikim koracima pridruži novom svetskom poretku koji je do juče bio anatemisan, a potom pragmatski hladno prihvaćen. U zemlju za koju su cinici nekad pisali da ima "puls egipatske mumije" uselila se privredna živost.
Libija je u političku, diplomatsku i ekonomsku hibernaciju zapala 1986, posle terorističkog napada na diskoteku u Zapadnom Berlinu. Zbog pogibije svojih vojnika – što je odmah Gadafiju stavljeno na konto – Amerikanci su bombardovali Tripoli. SAD i EU uvele su trgovinske sankcije.
Sve se dodatno zaoštrilo posle pada američkog putničkog aviona iznad škotskog mesta Lokerbija 1988. i francuskog civilnog aviona iznad Nigera godinu dana kasnije. Zapad se nije dvoumio da za obe tragedije optuži Tripoli. UN 1992. zavode oštre sankcije.
Posle sedam bolnih godina premišljanja, Libija predaje dvojicu svojih osumnjičenih državljana da bi im sudio poseban tribunal. Avgusta 2003. Tripoli je prihvatio odgovornost, a već posle mesec dana ukinute su sankcije. Zatim je odlučeno da porodicama žrtava Lokerbija bude isplaćena odšteta od 2,7 milijardi dolara, a francuskog aviona 170 miliona.
Bili su to prvi, ali nedovoljni, koraci. Glavna prepreka nije bila otklonjena: optužbe Zapada zbog oružja za masovno uništavanje i razvoja nuklearnih programa. Iako se diplomatski proboj iz izolacije činio dramatično naprasan, Gadafi se duže pripremao za trenutak u kome će svetu predstaviti svoj novi imidž.
Ocenio je da je pravo vreme bilo ono kada su SAD spremale napad na Irak. "Brat vođa" je preko noći svoju zemlju skinuo sa spiska za mogući odstrel. Čovek koji je hvalio Pola Pota ubrzo je dočekao da ga nagrađuju.
Ovog leta Gadafi je naredio oslobađanje pet bugarskih medicinskih sestara i palestinskog lekara osuđenih na smrt pod optužbom da su 400 dece namerno inficirali virusom side. Oslobađanju je posredovala sada već bivša Sarkozijeva supruga Sesil, koja je i dogovorila predsednikov put za Tripoli.
Libija je gotovo preko noći postala miljenik Zapada. Dok je Sadam Husein završio pod vešalima, Gadafi – koga su poredili sa Iračaninom – putuje svetom i prima ugledne goste. Reći da je prijatelj Zapada je preterano. Biznis-partner svakako jeste.
Mnogi misle da je Gadafijev poziv da dođe u Pariz Sarkozijeva zahvalnost za sve zaokrete koje je pukovnik u izvedbi libijskog pragmatizma načinio u poslednje četiri godine. Uključujući i osudu nedavnog Al Kaidinog terorizma u Alžiru – na zahtev francuskog predsednika.
Da li je sve to dovoljno da Sarkozi ne upita gosta kako živi blizu šest miliona Libijaca? Jeste, i to se zove zapadni pragmatizam. Ili kocka šećera posle dugogodišnje serije udaraca bičem.
Ima tu prostora da i mi naučimo ponešto. I od ponosnog vođe revolucije Gadafija, i od Sarkozija koji je Francuzima obećao da će obnoviti osećaj nacionalnog ponosa. Ostalo je biznis.
[objavljeno: ]
