Izvor: Politika, 12.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TRI, DVA, JEDAN... KRENI!
Demokratska stranka je dočekala svojih pet minuta. Skoro tri godine su bili u apstinencijalnoj krizi – daleko od Budžeta, Nacionalnog investicionog plana, fondova, glavnih javnih preduzeća... ni vlast u Beogradu nije mogla da nadomesti moć koja se, u politici kao i u životu, stiče kontrolom ljudi i para.
Sada zlopamtila podsećaju Borisa Tadića, predsednika Srbije i predsednika Demokratske stranke, da je najradikalnije kritikovao prethodni Koštuničin kabinet baš zbog partijskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ustrojstva u rukovođenju javnim preduzećima. Kao da se Tadić toga ne seća. Kao da mu to nije palo na pamet, sada kada je radikalizovao celu stvar i potpisao koalicioni ugovor u kome se obezbeđuje "vertikalno upravljanje" javnim dobrom, jer se i upravni odbori, kao i nadzorni, formiraju po ključu tri – dva – jedan.
Izgovor za ovakvo zaokruživanje sistema bio je očekivan. Tako se, tobože, preuzima puna odgovornost za upravljanje onim segmentom javnih poslova koji je stranka preuzela.
U modelu koji je postojao do pre neki dan, makar prividno, upravni odbori su mogli kontrolisati da li je menadžment firme lojalniji partiji ili društvu.
Javnost nije obaveštena da se to bilo gde dogodilo. Simbioza interesa lako se uspostavljala na račun principijelnosti, a to je svakako bilo podstaknuto i privlačnim honorisanjem pristanka na počasnu titulu – član upravnog odbora.
Daleko sam i od primisli da bilo koga optužim za lopovluk i ne sumnjam da će se svi zaklinjati da će raditi na dobrobit dobra koje im je povereno, kao i na opštu dobrobit. Recimo i da bude tako. Ali, u politici je senka sumnje počesto najjači dokaz, a u političkim bitkama masovna sumnjičavost jača je od pojedinačnog dokaza.
Sad kad su javna preduzeća podeljena kao da se delio neki hajdučki plen – mada je tako bilo i do sada, ali nije bilo overavano potpisima stranačkih prvaka, uz maltene direktan prenos o tome šta je ko izvukao iz "šešira" – crv sumnje počeo je da nagriza glasačku masu, najjače onaj deo koji se najviše kleo u principijelnost.
Novopridošli u klub upravljača javnim preduzećima, Demokratska stranka, moraće dobro da se potrudi da pronađe kandidate koji će za određene poslove imati i dovoljno stručnosti ali i dovoljno lojalnosti prema stranačkim interesima. To, po pravilu, nije lako uskladiti, a novi ljudi na čelu preduzeća biće pod izuzetnom paskom javnosti, sigurno više nego ikada u svim prethodnim sazivima demokratskih vlada. Makar zato što je pojačana kontrolna uloga javnosti, što su formirana kakva-takva tela nadzora (pomenimo samo državnog revizora i Agenciju za javne nabavke), ali najviše zato što idu izbori, a ovde je reč o temi gde se lako gube izborni poeni.
Partijsku mašinu treba nahraniti, podmazivati i unapređivati, a to je skup posao. Ne radi se, ovde, kada se govori o mogućnim koruptivnim aspektima upravljanja javnim preduzećima o tome da će neko krasti pare iz blagajne. Niti se radi o tome da je to prilika da se lukrativnog posla dočepa neko iz nižih stranačkih ešelona. Mehanizmi su delikatniji i dugoročno nepravedniji u smislu raspodele društvene moći i društvenog bogatstva.
Reč je o poslovima koji se obavljaju između velikih državnih kompanija i sponzora stranaka, starih ili novih.
U tranzicionim društvima te sprege su teško prepoznatljive zato što nema društvene obučenosti za prepoznavanje. Eto nam sada divne prilike da vežbamo.
glavni urednik nedeljnika ,,Vreme"
[objavljeno: ]
