Izvor: Politika, 03.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TIŠINA, KOMITET VAS SLUŠA
Utiče li novac na politiku? Biljana Kovačević-Vučo ne misli tako Redakcija "Politike" primila je prošle nedelje poštu iz Prvog opštinskog suda u Beogradu. U pošiljci je bila tužba koju je protiv glavnog urednika lista podneo Komitet pravnika za ljudska prava, nevladina organizacija koju zastupa Biljana Kovačević-Vučo. Gospođa Kovačević-Vučo i njen komitet ogorčeni su na "Politikin" uvodnik "Kao NATO", iz pera Ljiljane Smajlović, objavljen 22. jula ove godine. Tužilac smatra >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je objavljivanjem ovog članka učinjeno delo govora mržnje.
Za podsećanje čitaocima, komentar je pisan prvih dana rata u Libanu. Već na početku žestokog izraelskog bombardovanja Libana bile su jasne dve stvari: da izraelska vazdušna kampanja ima neke sličnosti sa kampanjom NATO protiv Jugoslavije (uništavanje infrastrukture, upotreba kasetnih bombi protiv civila), kao i da izraelski način ratovanja podseća na kršenja humanitarnog prava i ratne zločine (samovoljno uništavanje gradova, napadanje nebranjenih sela i naselja) zbog kakvih se počiniocima sudi na Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu (MKSJ).
Nismo to primetili samo mi u redakciji "Politike". U čuvenoj Bi-bi-sijevoj emisiji Hardtok (Hardtalk), voditelj Stiven Sakur upitao je člana izraelske vlade Isaka Hercoga nije li mu neprijatno što se u Haškom tribunalu, po članu 3. Statuta MKSJ, ljudima sa prostora bivše Jugoslavije već deset godina sudi za dela veoma nalik onim koja Izrael čini po Libanu. Hercog je odgovorio da Izrael radi tačno ono što je 1999. godine u Jugoslaviji radio NATO.
"Politici" se nije, kao većem, moćnijem i bogatijem Bi-bi-siju, ukazala prilika da o toj temi popriča sa članovima vlade izraelskog premijera Ehuda Olmerta, ali je došla na ideju da zatraži mišljenje nekog od brojnih lokalnih aktivista ljudskih prava koji su proteklih decenija kod nas ispekli zanat i "izgradili međunarodne reputacije i karijere na kritici balkanskih zločina protiv civila". Nekolicina aktivista je odbila molbu redakcije za kolumnu i otuda uvodnik "Kao NATO".
Sudska tužba protiv glavnog urednika "Politike" u Komitetu za ljudska prava je verovatno pisana u brzini i pomalo aljkavo, jer su se reči "na kritici" balkanskih zločina pretvorile u "na krilima" balkanskih zločina. U tužbi je neprecizno prenesen i odgovor člana Olmertovog kabineta britanskoj televiziji, ali i iz takve tužbe se da razabrati da je srdžbu Biljane Kovačević-Vučo zapravo izazvala završna rečenica "Politikinog" uvodnika. U toj je rečenici stajalo da nije čudo da se Hercog (čija je vlada preuzeti model vazdušne kampanje primenila daleko brutalnije) usuđuje da izgovori ono što bi teško izgovorili ljudi koji se kod nas "uz pomoć zapadnih donacija bore za primenu univerzalnih normi i humanitarnog prava". Deo rečenice pod navodnicima, koji sadrži reči "zapadne donacije", u tužbi je posebno podvučen.
Ta rečenica je Biljani Kovačević-Vučo poslužila kao izgovor da glavnog urednika "Politike" optuži za nameru da "kod običnih građana – čitalaca ovog lista" izazove negativne emocije, mržnju, netoleranciju i netrpeljivost prema aktivistima nevladinog sektora. Ironijom slučaja, tužba je podnesena 3. avgusta ove godine, dakle samo nekoliko nedelja pre nego što su se vodeće svetske nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava, poput Amnesti internešenel i Hjuman rajts voč (Amnesty International, Human Rights Watch), oglasile eksplozivnim tvrdnjama da je Izrael prekršio humanitarno pravo i počinio ratne zločine u Libanu. Desetak dana pre tužbe, u "Politici" je izašao izvrstan tekst profesora mećunarodnog prava Vojina Dimitrijevića o NATO-u i drugim ratovima protiv civila, koji je jedan naš čitalac nazvao "primerom temeljne, objektivne stručne analize bez predrasuda".
Komitet se buni što "autor... podstiče staru podelu u široj javnosti... da nevladine organizacije odnosno njeni aktivisti ... jesu domaći izdajnici i strani plaćenici". Ništa od toga ne piše u tekstu, ali Komitet tvrdi da "autor šalje poruku čitaocima". Zanimljivo je da Komitet, ogorčen što se u tekstu spominju strane donacije, nema većih novčanih zahteva prema tuženoj: smatra da je vrednost spora pet hiljada dinara, i traži od Ljiljane Smajlović da tužiocu nadoknadi troškove postupka, te da joj sud zabrani "ponovno objavljivanje istog". Presuda u korist Komiteta, drugim rečima, treba da bude pre svega vaspitnog karaktera.
Šta je to čemu bi Kovačević-Vučo i njen Komitet hteli da nas nauče?
Deo odgovora može se naći u najavi jedne druge tužbe, kojom je ovaj komitet javno mahao negde u isto vreme kada je letos u "Politici" u tišini prepoznavao "govor mržnje". Reč je o tužbi protiv istoričara Miroslava Perišića, koji se drznuo da u NIN-u kritikuje pamflet istog komiteta protiv Vojislava Koštunice. Tužba protiv Perišića "mora da se podnese", rekao je tada Komitet, "i zbog želje da će Perišićeve reči jednog dana postati predmet obrade od strane nezavisnog pravosuđa". Ovu najavu Komiteta čitav niz uglednih istoričara (počev od Ljubinke Trgovčević, Branke Prpe i Ljubodraga Dimića) proglasio je u pismu NIN-u reliktom ždanovizma, institucionalizovanjem nasilja u Srbiji i težnjom Komiteta da se zastraši svako ko misli različito od članova i predsednice Komiteta. Oglasio se i doskorašnji ambasador SCG u Pragu Aleksandar Ilić, koji je ovo "jednog dana" takođe protumačio kao pokušaj zastrašivanja (kad mi ponovo dođemo na vlast, tadašnje nezavisno pravosuđe, u našim šapama, kazniće Perišića, i stotine njemu sličnih, makar i retroaktivno...).
U slučaju "Politike", Komitet bi da zabrani iznošenje pretpostavke da novac utiče na političko mišljenje, te da možda postoji neka veza između finansiranja pojedinih nevladinih organizacija i njihovog delovanja. Veza između novca i politike je jedna od najstarijih veza na svetu, i centralna tema svakog političkog diskursa, počev od onog što ljudi pričaju u tramvaju, pa do uvodnika u "Njujork tajmsu" i "Mondu". O tome raspravljaju katedre za političku nauku i filozofiju i na Harvardu i na Sorboni. Tražiti da se zabrani iznošenje pretpostavki o vezi novca i politike, znači u stvari tražiti da se zabrani bilo kakva rasprava o politici.
Tužba gospođe Kovačević-Vučo i njenog komiteta je zapravo dobra prilika da se zaista javno postavi pitanje finansiranja ove organizacije, koja na svom Internet sajtu među donatore ubraja i Ambasadu SAD u Beogradu, odnosno njenu Komisiju za demokratiju, zatim Američku advokatsku komoru, Američku agenciju za razvoj, holandsku ambasadu, "Konrad Adenauer" fondaciju... Da li ove ambasade i organizacije zaista odvajaju novac namenjen razvoju demokratije u Srbiji kako bi finansirale delatnost grupe koja ide na sud kako bi izdejstvovala zabranu slobode govora u Srbiji? Kako bi zastrašivala one koji se usuđuju da misle drugačije?
Neko će možda reći da Komitet, otkako ga je rentirao Vladimir Beba Popović, više nema u javnosti značaj i težinu kakvu je imao kada se borio za ljudska prava onih koje je ugrožavao režim Slobodana Miloševića. Neko će reći da će sud ionako ismejati pretenziju gospođe Kovačević-Vučo da određuje podobnost učesnika u javnoj debati i da zabranjuje razgovor. Nije to ono što je važno. Važna su ljudska prava, i važna je naša borba za njih. Ta borba je važnija i od organizacija za ljudska prava. Pre otprilike godinu dana Žarko Puhovski, iz Hrvatskog helsinškog odbora, ovde u Beogradu je rekao da nevladine organizacije "mogu živjeti ovako ili onako, ali umiru uvijek na jedan način – gubitkom kritičnosti... Ljudi koji se nisu bojali Tuđmana i Miloševića boje se trećerazrednih evropskih birokrata. I to je sramota. To je žalosno."
Ljiljana Smajlović
[objavljeno: ]
