Izvor: Politika, 05.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TIJANIĆ I ŽENSKO PITANJE
Aleksandru Tijaniću glave će, izgleda, doći žene. Sticajem okolnosti stalno se svađam s direktorom javnog televizijskog servisa, ali ovaj put dođe mi da ga branim. Kada bi on to dopustio. Naša uzajamna neslaganja su ogromna i višegodišnja, ali, mislim, da je Tijanić impozantnom energijom uloženom u posao koji radi preporodio državnu televiziju, makar na način da prema njoj nismo ravnodušni. Nekom se sviđa, nekom se ne dopada, s tim što je kod ovih drugih takozvani "politički diskurs" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do te mere prepoznatljiv da počesto obezvređuje i racionalnu kritiku.
Teško se mogu oteti utisku da je tako i u ovoj potonjoj priči o Tijaniću i njegovim političkim protivnicima koji su do jednoglasnosti doveli makar jedan odbor u Skupštini Srbije – Odbor za ravnopravnost polova. Naime, u emisiji "48 sati svadba" neki tipski bekrija izjavio je da povremeno šamara mladu, a njena tipska majka, u tipskom porodičnom sklopu, izjavila je da je njena kćer često sama kriva za te bubotke, pa su članovi, u stvari članice Odbora, zatražili Tijanićevu ostavku, a ako je ne podnese, traže da ovaj bude razrešen dužnosti.
Svi znamo da nasilje nad ženama postoji u društvu, ali smo spremni da se zgrozimo kada se to javno objavi. Eto, dakle, dobrog povoda da se tema nasilja nad ženama i nasilja u porodici etablira kao tema od prvorazrednog društvenog prioriteta, što je valjda i glavna uloga javnog medijskog servisa, a ne da se kao tema pojavi pitanje Tijanićeve glave na bilo čijoj tacni.
Možda bi se taj povoljniji scenario i dogodio, odnosno tema ne bi bila zasenjena kadrovskom kombinatorikom, da nije Tijanić, opet, ispoljio ogromnu ličnu posesivnost, svedenu na iskaz "Televizija, to sam ja", pa je sebe doveo u gotovo neodbranjiv položaj i pored mojih dobrih namera da mu priznam da je javni servis sve bolji i bolji.
Pretpostavljam da ta emisija ima nekog autora i neke urednike koji su mogli da nam obrazlažu socijalno-psihološki aspekt porodične drame i da nas obaveste da je reč o tužnoj priči koja ima "srećni kraj", jer se, tobože, u drugom nastavku, muž kaje i javno, pred milionskim auditorijumom, obećava da više neće da bije ženu, mada nam ne kažu šta ženina majka misli o tom obećanju.
Jok, javio se lično Tijanić, kao da im je on držao sveću, odnosno reflektor, i poistovetio sopstveni politički stav s jednom epizodom iz jedne emisije, tvrdeći da je sve to hajka Liberalno-demokratske partije, "dela radikala i dela socijalista" protiv političkih i drugih javnih protivnika. Tako se, blago rečeno, sam nacrtao, ali, nije mu to prvi put. Poslanica LDP-a u tom njegovom iskazu lako je pročitala fakat da je Tijanić sam sebe deklarisao kao političkog protivnika, a "on je direktor javnog servisa i ne bi trebalo da bude politička ličnost, a jeste". Doživljaj opozicione scene kao politički protivne, nedopustiv je za čoveka na Tijanićevom mestu. Ne plaćaju pretplatu samo glasači vladine koalicije.
Posebno je zanimljivo da kritike na račun javne televizije nikada ne idu preko informativnog programa. Možda i zato što su urednika preuzeli iz nedeljnika "Vreme". Reč je o uravnoteženom i obrazovanom novinaru, s nespornim kvalitetom prepoznavanja javnog interesa, prava na jednake šanse i s jasnom spoznajom prioriteta. Sve svađe oko RTS-a idu iz takozvanog sporednog ešalona, pa bilo da je reč o Mariji Šerifović ili ovom što tuče verenicu, uz majčin tužni blagoslov, a kritike počivaju na onom delu programske šeme koji se gradi na neumerenoj Tijanićevoj želji da se trka i pobedi u konkurenciji komercijalnih televizija. Kao da je njemu više stalo do rejtinga nego do kredibiliteta.
Kad bi, dakle, Tijanić umeo da ćuti i da se bavi svojim poslom, da se ne ponaša kao razjarena lavica koja brani svoju mladunčad, što je verovatno ponižavajuće i za ljude koji su Tijanićevi saradnici, javni servis bi bio bliži svojoj funkciji: slikao bi život kakav jeste, pokretao bi javne debate o ozbiljnim društvenim temama, a ne bi stalno bio opsednut Tijanićem čije pravo jeste da veruje u svoju nepogrešivost, ali mu to ne daje za pravo da stalno druge sumnjiči za loše namere.
Glavni urednik nedeljnika ,,Vreme"
[objavljeno: ]
