Izvor: B92, 01.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TEMA B92: ZASTO PROBLEM NESTALIH U SRJ NIJE DRZAVNO PITANJE
U poslednjim ratovima na teritoriji bivse Jugoslavije nestalo je 40.000 ljudi. Za mnoge od njih se smatra da vise nisu medju zivima, ali njihova tela do danas nisu pronadjena. Udruzenja porodica nestalih koja su registrovana u SRJ smatraju da su uglavnom prepusteni sami sebi.U razgovoru za RTV B92, kazu da je u Hrvatskoj i BiH pitanje nestalih lica u ratnim sukobima izdignuto na drzavni nivo i da tamosnji mediji mnogo vise saradjuju sa slicnim udruzenjima.
Predsednik Udruzenja >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << porodica nestalih iz Krajine Cedo Maric kaze da je ovo Udruzenje, nastalo u u izeglistvu nakon 'Oluje', evidentiralo preko 3.000 nestalih Srba u periodu od 1991. do 1995. godine. 'Mozda smo mi previse ocekivali od novih vlasti, iako znamo da u zemlji postoji mnogo urgentnih problema', kaze Cedo Maric. Osvrcuci se na nedavnu izjavu predsednika JUL-a Ljubise Ristica koju su emitovali ovdasnji mediji, Maric upozorava da je ponovo na delu govor mrznje. 'Moj sin je u 21. godini nestao za vreme 'Oluje' u Kninu. Mislim da je svakome ko je nekoga izgubio i svakome ko makar i malo ima osecaja, da mu je jako ruzno da danas cuje vic o uporedjenju Srba i pasa, tu aluziju na iskopavanja na teritoriji Srbije. Ja kao roditelj saosecam sa svakim roditeljem koji je izgubio nekoga i kao sto bi meni danas svaka informacija bila dragocena, isto tako je i svakom roditelju prioritetan cilj da nesto sazna, pa cekao on te vesti u Tuzli ili Osijeku ili bilo gde na ovim nasim prostorima', rekao je Maric.
Na sporo resavanje problema nestalih ukazuje i Radivoje Simovic, predsednik Udruzenja roditelja i porodica ubijenih, zarobljenih i nestalih lica SRJ u periodu 1991. - 1992. godine. To, podvlaci Simovic, govori o efikasnosti drzavnih organa, komisije za nestale i udruzenja samih porodica. 'Zamerke imamo na rad svih drzavnih organa koji se bave tim problemom. Prvo, sa Hrvatske strane zbog nekooperativnosti, nedostatka volje drzavne komisije republike Hrvatske da da podatke koje, sigurni smo, ima. Nismo zadovoljni radom nase komisije, radom drzavnih organa SRJ, i svim ljudima koji su prakticno pozvani i odredjeni da se bave tim problemom. Pitanje nestalih lica je zajednicko i za nase udruzenje, za udruzenje nestalih u 'Bljesku' i 'Oluji' i za ovo udruzenje koje se tice Kosova, i mi mozemo praviti neki savez tih udruzenja kako bi lakse vrsili pritisak kako na nasu vladu, tako i na vlade okolnih drzava', rekao je Simovic. On napominje i da su udruzenja nestalih iz SRJ uspostavila regionalnu saradnju sa slicnim udruzenjima u BiH i Hrvatskoj, uz pomoc Medjunarodne komisije za nestala lica.
Olivera Budimir, generalni sekretar Udruzenja porodica kidnapovanih i nestalih lica sa Kosova i Metohije, podseca da ovakva saradnja nije ostavrena sa porodicama nestalih na Kosovu iako je ovo udruzenje nekoliko puta pokusalo da takvu saradnju uspostavi. Za razliku, medjutim, od ostalih udruzenja nestalih u zemlji, ovo udruzenje ima i podrsku drzave i podrsku medija, sto, kaze Olivera Budimir ne treba pripisivati samo cinjenici da je ono nastalo medju poslednjima i da je, zbog ekshumacija i u Srbiji i na samom Kosovu, aktuelnije od ostalih. 'Ja ne mogu da budem zadovoljna i cini mi se da nikad necu, kao ni drugi iz porodica, biti zadovoljna prostorom koji dobijamo. Medjutim, na neki nacin mi smo uspeli da izborimo neki prostor u medijima, i to zato sto smo uspeli da to nametnemo kao temu. Necemo i ne mozemo da stanemo dok ne dodjemo do istine', rekla je Olivera Budimir.
Svedocenje Gordane Jaksic mozda na najbolji nacin ilustruje brigu drzave za nestale. Ona svog sina Slobodana, zarobljenog u avgustu 1992, u Donjim Kolibama kod Bosanskog Broda, bezuspesno trazi punih devet godina. 'Nema kome se nisam obracala, Milosevicu, generalstabu, Klintonu, obratila sam se i Kostunici pismom da primi mene i jos cetiri majke ciji su sinovi zarobljeni sa mojim Slobodanom, ali nam on jos nije odgovorio', kaze Gordana Jaksic, izrazavajuci i svoju tugu, ali i razocarenje. 'To se sada pretvorilo u jednu veliku tugu, jednu veliku bol. Ja sada pokusavam da tu svoju bol prenesem drugima, da ih animiram da mi pomognu, ali veoma tesko uspevam u tome. Ja sam bila svesna da je moje dete moj problem, ali kada ga drzava posalje u rat i on bude zarobljen, to vise nije samo moj problem, vec problem cele drzave. Ona ga je poslala u rat, nisam ja. Svih ovih 10 godina ja nisam imala podrsku te drzave. Ja cak i dan danas dobijam pozive njemu za glasanje. Kada se promenila vlast ja sam imala veliku nadu i mislila da ce biti nesto bolje i za nas. Medjutim, ja opet nailazim na nerazumevanje, i veoma sam razocarana', rekla je Gordana Jaksic.
