Izvor: Politika, 12.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TEGOVI VUKU NANIŽE
Ili: o ekonomskoj budućnosti Srbije
Tema Kosova potpuno dominira političkom scenom Srbije. To je, delimično razumljivo, jer je Kosovo svakako značajan politički problem. Ali, politiku nije dobro voditi na histeričan način, niti zaboravljati ostale važne teme. Jedna od tih ostalih važnih tema jeste ekonomija. Ranije sam pisao da je moj utisak (to je samo utisak, jer nemam dokaza) da srpsko javno mnjenje pati od onoga što se nekada u marksističkom žargonu nazivalo "lažna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svest".
S jedne strane se nalazi nezadovoljstvo i neprihvatanje od strane većine stanovništva da je između 5. oktobra 2000. i danas napravljen ogroman pomak napred u ekonomiji: porast društvenog proizvoda po stanovniku (u realnom iznosu) za više od 45 odsto, dupliranje realnih plata i penzija, višestruko povećanje tih istih plata i penzija izraženih u evrima ili dolarima, stabilnost kursa, kraj nestašicama svega i svačega, liberalizacija spoljne trgovine, značajan porast socijalnih davanja. Jedini negativan trend jeste povećanje nezaposlenosti, ali i to izgleda da je došlo do svog vrhunca i da možemo očekivati male pomake na bolje. Znači, s jedne strane, ovi impresivni rezultati se nedovoljno ili nevoljno priznaju. Ali, s druge strane (i to će danas biti moja tema) vlada neki čudan optimizam o dugoročnim mogućnostima srpske privrede.
Ta dva stava (nezadovoljstvo današnjicom i ružičasto viđenje mogućnosti) zajedno opstaju u glavama ljudi zahvaljujući verovanju da su se ispred sive sadašnjosti i ružičaste budućnosti isprečili nesposobni i kradljivi političari. I to je delimično tačno, kao što svakodnevno vidimo iz vesti o hapšenjima raznoraznih mafija (a da o onima koje nisu uhapšene i ne govorimo).
Ali, ja hoću da postavim jedno drugo pitanje: da li, i pod najboljim mogućim okolnostima – kada bismo imali najsposobnije i najčestitije političare na svetu, povratili ili zaboravili Kosovo, ušli u Evropsku uniju, da li su prospekti Srbije ružičasti ili ne?
Ja bih rekao da nisu. Evo zašto. U nedavno objavljenoj knjizi pod nazivom "Milijarda ljudi na dnu", koja se bavi problemima razvoja (ili tačnije, ne-razvoja) Afrike, Pol Kolijer (ekonomista sa Oksforda), rezimira rezultate dužeg perioda istraživanja o Africi. Ovi rezultati su značajni i za Srbiju, jer je jedan od glavnih Kolijerovih nalaza da razvoj u velikoj meri zavisi od geografskih okolnosti: zemlje bez izlaska na more, bez značajnih resursa, i u lošem "okruženju", tj. zemlje koje se graniče sa njima sličnim (neuspešnim) zemljama, imaju velike probleme u razvoju. I kada pogledamo ove tri komponente, vidimo odmah da ih Srbija potpuno i lako ispunjava: bez izlaska na more, bez ikakvih značajnih prirodnih resursa, i graničeći se sa zemljama (ili teritorijama) koje su i same "problematične". Bosna, Crna Gora, Makedonija, Kosovo, nijedna od ovih teritorija (Kosovo) ili zemalja nema velikog razvojnog potencijala, niti je trenutno razvijena. Bugarska i Rumunija su samo stepenicu više. Mađarska i Hrvatska možda dve stepenice više. Ali usled političkih razloga, trgovina, razmena ljudi i kapitala sa Hrvatskom sigurno neće dostići nivo koji bi normalno imala da nije bilo rata.
Ali tu nije kraj. Situacija je još gora. Kako se, prema Kolijeru, mogu i zemlje koje imaju tako nepovoljne okolnosti izvući iz siromaštva i nadati rastu? Ukoliko postignu bolju regionalnu integraciju tako da činjenica da se izlaz na more nalazi u okolnim zemljama prestane da bude ograničavajući faktor u rastu trgovine. To znači: ekonomska integracija i poboljšanje infrastrukture u okolnim zemljama. Budući da je Srbija van EU, teško je očekivati da će integracija preko CEFTA dati značajnije rezultate. Štaviše, širenjem Evropske unije i verovatnim članstvom Hrvatske kroz dve-tri godine, značaj CEFTA biće još manji. U Crnoj Gori i Makedoniji (na putu ka grčkim lukama) infrastruktura je loša. Ali da li je Srbija spremna da ulaže u Crnu Goru i Makedoniju kako bi se njihova infrastruktura poboljšala? Svakako da nije.
Dobro, šta onda preostaje? Preostaje inventivnost i obrazovana radna snaga, veština pristupa novim tehnologijama. Ali i ovde vidimo veoma nepovoljne rezultate. Srpski studenti na svetskim testiranjima znanja i sposobnosti primene tih znanja postižu rezultate koji su daleko ispod proseka OECD-a. U istraživanju PISA (Program za međunarodnu ocenu studenata) Srbija je učestvovala 2003. i 2006. godine. Rezultati su takoreći isti. U znanju matematike i prirodnih nauka, 15-godišnjaci iz Srbije su lošiji (u proseku) od svojih vršnjaka iz svih zemalja OECD-a, sem Turske i Meksika. U oba slučaja, prosek OECD-a je 500 poena, dok su rezultati srpskih učenika bili oko 435 poena, slabiji od rezultata učenika iz Hrvatske i Slovenije, ali bolji od rezultata Bugarske, Rumunije i Crne Gore. U pogledu pristupa Internetu, Srbija se, sa oko 17 odsto "priključenog" stanovništva, nalazi na samom evropskom dnu, sa Moldavijom, Albanijom i Ukrajinom, i daleko ispod proseka Evropske unije koji iznosi 54 odsto.
I na kraju, ostaje još jedna mogućnost: da se takva zemlja izdvoji nečim što bi joj dalo specifičan regionalni značaj; recimo da ima najbolje finansijske usluge ili da garantujući stabilnost ulaganja privuče investitore iz regiona. Ali ni tu Srbija nema šansi: uvek će zemlje članice EU biti u prednosti, jer investitor zna da pravila igre zavise od Brisela, a ne od Sofije ili Bukurešta. Umesto da se gnjavi i preganja s lokalnim vlastima na jeziku koji ne razume, jednostavno će otići u Brisel, a Brisel će izdati nalog Sofiji ili Bukureštu.
Kada se svih tih šest faktora pogleda, zemlja bez pristupa na more, bez značajnih resursa, u lošem "komšiluku", sa neuređenim političkim odnosima sa svojim susedima, s relativno niskim nivoom obrazovanja stanovništva, i bez nekih odlika koje je čine posebno primamljivom za investitore, nema naročite šanse za ekonomski razvoj. To je dugoročna ekonomska situacija Srbije, i iako se u nekim segmentima ona može poboljšati (recimo, boljim političkim odnosima sa susedima ili unapređenjem školskog sistema), ta poboljšanja će biti mala, spora i ticaće se, kao što rekoh, samo pojedinačnih segmenata. Voleo bih kada bih mogao da završim ovaj tekst nekom optimističkom i vedrom notom, ali ja je jednostavno ne vidim. Dugoročno, jedini način za značajan ekonomski boljitak Srbije povezan je sa istim takvim boljitkom naših suseda. Jer kao kontrapunkt afričkim zemljama koje nemaju izlaz na more i tavore u siromaštvu, često se uzimaju primeri Austrije, Švajcarske, Češke (a mi bismo mogli da dodamo i Slovenije). Ove zemlje, iako bez izlaza na more, nemaju problema, jer su njihovi susedi bogati, stabilni i obezbeđuju sigurno i veliko tržište za njihovu robu. Infrastruktura im je odlična, a budući da su sve članice Evropske unije – "pravila igre" i zakonodavstvo su ujednačeni i izvesni.
Naravno, stagnacija na relativno niskom nivou dohotka ne mora da bude "sudbina". Svi ovi ekonomski zaključci jesu zaključci bazirani na statističkim pravilnostima, a čak i ako se ove statističke pravilnosti "drže", jedan procenat zemalja od njih – iz različitih razloga – odstupa. Tako nije isključeno da će neki povoljni faktori, koje smo prevideli, doprineti bržem dugoročnom rastu Srbije. Ali, iako je moguć, takav rasplet neće biti lak sa svim ovim "tegovima" koji Srbiju vuku naniže.
Saradnik Karnegijeve zadužbine
za međunarodni mir, Vašington
Branko Milanović
[objavljeno: ]
