Izvor: Politika, 26.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi vole "most ljubavi"
Zvanično se zove Beli most, uspomena je na Turkinju Ajšu i njenog momka Stojana i tu turisti najradije svraćaju
VRANJE – Neimari Otomanske carevine su Vranjancima u nasleđe ostavili Hamam, Pašine konake, crkvu Svete Trojice, krstatu džamiju i nekoliko mostova koji su deo istorije grada pod Pržarom. Svaka od ovih specifičnih građevina je posebna priča na granici između istine i legende. Sa dostojnim poštovanjem prema minulim vremenima i prema precima Vranjanci sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovo čuvaju kao uspomenu na Turke sa kojima su vekovali na ovim prostorima.
Od svih postojećih građevina najviše domaće i inostrane turiste, naročito mlade, posebno privlači nedavno preuređeni Beli, ili "most ljubavi". Inače, uz Beli most je i stari most, odmah iznad njega, u gornjem delu grada koji je porušen pa izgrađen i na njega je prenesena samo ploča, koja svojim natpisom na turskom svedoči o prohujalom vremenu.
Ovi mostovi su posebno zanimljivi i zbog toga što Vranje ne leži ni na jednoj većoj reci, već na nečemu što se može porediti sa povećim potokom, ali je ovde vekovima poznata kao Vranjska reka.
Beli most ili u gradu pod Pržarom poznatiji kao "most ljubavi" je nedavno preuređen. On je spomenik velikoj ljubavi između Turkinje Ajše , kćeri Selim bega i Srbina Stojana, čobanina. Stojan je svakog jutra pevajući pored Selim begove kuće izgonio stado na pašu. Iz sobe, iza zavesa, posmatrala ga je Ajša, i zaljubila se u njega. Jednoga dana kao ptica izletela je iz kuće sa feredžom na glavi, našla u planini Stojana, koji je svirao u dvojnice, otkrila lice i pokazala mu svoju nesvakidašnju lepotu.
Vranjem je potom počela da kruži priča o ljubavi između lepe begovske kćeri Ajše i čobanina druge vere – hroničari su zapisali deo legende. Tako dođe glas i do ušiju Selim bega, koji je, takođe, primetio da mu se kćer iskrada iz kuće. Jednog dana pođe on za njom i pored potoka pronađe zagrljene Stojana i Ajšu. Razjaren, uperi pušku u Stojana, ali ga Ajša zakloni svojim telom. Metak je pogodi, a drugi i Stojana. Ranjena devojka pogleda oca i tiho saopšti svoju poslednju želju da od novca namenjenog njenoj udaji bude podignut most njene i Stojanove pogibije.
Beli most je podignut 1844. godine, a na njemu stoji zapisano o velikoj ljubavi dvoje mladih. Svake godine za "Dan zaljubljenih" i "Mladence", veliki broj mladih devojaka i mladića dolazi na most, a to čine i stariji i sredovečni, jer prelaz preko mosta unosi mir, sreću i zadovoljstvo među partnere.
Poviše "mosta ljubavi" podignut je četiri godine kasnije drugi most. Od njega je ostala samo ploča sa natpisom na turskom jeziku čija je mudrost u tome da se "obični ljudi gube iz života neopaženo, a mudri ostavljaju za sobom trag na razne načine".
Jer, "doista ovaj most je radost za dušu. Oni, koji su došli na ovaj svet, otišli su, pametni su na svoje mesto ostavili trag", a dobrotvor je hadži-Husein, sin Sulejmanov. Reč je o Husein-paši, koji je u mnogim legendama, zapisima i sećanjima u Vranju i danas živi. Imao je, kažu i svoju vojsku i bio strog ali pravičan čovek.
Crkva svete Trojice nalazi se u samom centru Vranja. Podignuta je 1859. godine na mestu gde su pre toga bile male crkvice, izgrađene dvadesetak godina ranije, koje su Turci u besu porušili zajedno sa Mitropolijom. Bile su to crkvice čiju je gradnju pomogao lično Husein-paša. Zabeleženo je da je davao gvožđe iz svojih rudnika i izražavao želju da zdanje bude lepo "da ga u drugom pašaluku nema". Srušene su u pobuni njegovih sunarodnika protiv njegovog, kako su smatrali, veoma bliskog odnosa prema "kaurima". Kasnije je na tom mestu podignut hram Svete Trojice.
Poseban deo istorije Vranja čine Pašini konaci. Nalaze se u srcu grada i sastoje se iz dve velike građevine na sprat. U jednoj je danas smešten Narodni muzej, a u drugom je ugostiteljski objekat "Haremluk", preuređen u ekskluzivni restoran "Simpa". Pašine konake je gradio Rauf beg Džinoli, a završeni su 1765. godine. U njima je simetričan raspored po desetak prostorija i u prizemlju i na spratu. Zdanje u kojem je muzej zove se "Selanluk" i u njemu je bio smešten beg Džinoli sa svojom muškom pratnjom. Drugo zdanje služilo je za stanovanje žena i zove se "Haremluk".
Obadve zgrade su bile ograđene visokom ogradom, a između spratova je postojao most kojim se prelazilo iz jedne u drugu bez silaženja u dvorište. Krovovi su bili pokriveni ćeramidom, a unutrašnjost obeju zgrada je ukrašena ornamentima u drvetu. Odavale su svu raskoš života u kućama turskih velikodostojnika.
Intersantno po svojoj arhitekturi, ali i poreklu je krstata džamija u gornjem delu Vranja. Reč je o turskom verskom objektu, koji je njihovim odlaskom doživeo prenamenu u hrišćansku bogomolju. Iz turskog vremena je i javno kupatilo Hamam u koje je Bora Stanković smestio deo radnje "Nečiste krvi" kada se Sofka kupa uoči svadbe i priprema da započne novi život.
Nema sumnje Vranje obiluje specifičnim građevinama iz vremena Turaka. Dosta toga je očuvano što varoši daje poseban orijentalni šmek koji se nije mnogo promenio.
A. Davinić
[objavljeno: 26.12.2006.]
