Izvor: Politika, 08.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi - predsednikovi ljudi
Vojislav Koštunica neće da ga ucenjuje međunarodna zajednica, a Boris Tadić neće da ga ucenjuje Vojislav Koštunica. Za stranačke računovođe to je vreme da se počne upirati prstom u izabranog krivca. U kritičnim trenucima, poput ovog, logično je pitanje kolika je odgovornost za ovakav razvoj događaja po prirodi nepoverljivih i ponekad ostrašćenih savetnika, odnosno šefova kabineta kojima je posao da posreduju, prenose i tumače poruke?
Uspešnijim se uvek smatra onaj kabinet >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čiji je političar u očima javnosti stekao komparativnu prednost kao manje kriv za katastrofalan ishod sukoba po sudbinu zemlje. To je ono što se u politici naziva jakim marketinškim efektom. Kratkoročno, profit izvlače one političke stranke koje uspešnije nametnu svoju predstavu o uzrocima i toku zbivanja. U stvaranju te slike koriste se različita sredstva u koja spadaju i međusobne optužbe, što dodatno otežava normalnu komunikaciju između političkih aktera.
Telohranitelji se brinu o ličnoj bezbednosti a šef kabineta o političkoj bezbednosti i političkom opstanku svog poslodavca. Kod nas je uvreženo mišljenje da je položaj šefa kabineta važniji i uticajniji od položaja ministra, što je česta pojava u zemljama sa slabim institucijama. Lideri svoje šefove kabineta sami biraju, niko ih ne nameće pa je jasno da je reč o ljudima od najvećeg poverenja. Biraju ih nekad zbog bliskosti, nekad iz interesa, pa stoga izbor mnogo govori o njima samima. Zato se ne treba čuditi uvreženom mišljenju da su ljudi koji kontrolišu prolaze od i do moćnih ljudi i sami moćni.
Međutim, iako je to tačno, šefovi kabineta često su instrumentalizovani. Oni su dežurne mete, kako je to analitičar Đorđe Vukadinović slikovito objasnio, neka vrsta samuraja koji su spremni da politički poginu kao poslednja linija političke odbrane pred nosiocem političke moći. Kao neka vrsta gromobrana. Kad se nakupi previše negativnog potencijala oni sagore.
Kroz savetnike zainteresovani mogu da procene sposobnost lidera da procenjuju ljude, zatim šta je liderima od najvećeg značaja, s kim vole da se okruže. Česta je pojava da savetnici tako ušuškane lidere štede kritika sprečavajući da iste stignu do njih. Posle dugogodišnje borbe vezane za opstanak na vlasti logično je da se sužava krug ljudi kojima čovek na vlasti veruje i da se, što nije retkost, sve više otuđuje od realnosti i stvarnih društvenih problema. Zato je zanimljivo saznati šta je savetnike i šefove kabineta preporučilo da postanu prvi do nosioca realne političke moći i kolika je zapravo njihova moć u zemlji u kojoj dugo postoje mistifikacije i tradicije koje se pletu oko tzv. ljudi od poverenja, ljudi iz senke i raznih drugih neoficijelnih, nezvaničnih, indirektnih puteva moći i uticaja.
Očigledno je da sve stranke bez razlike pokušavaju da o sebi formiraju idealizovanu predstavu. Jasno je da zato javnost često dobija netačne informacije o internim zbivanjima i odnosima i među partijama. Za stranačkog vođu često je mnogo korisnije da izbegava političke sukobe jer oni krnje harizmu. Često to čine šefovi kabineta i savetnici koji na sebe primaju ali i zadaju udarce političkim protivnicima čuvajući tako stranku i političkog vođu. Utoliko je naivno što se gnev političke javnosti često svaljuje na šefa kabineta pri čemu navodno dobri ili neobavešteni političari s tim nemaju ništa.
Poslednjih godina političke razlike između DS-a i DSS-a produbljivale su se i zbog pokušaja uspostavljanja dodatne političke legitimacije na međunarodnom planu. Posle svrgavanja Miloševića i odlaska Šešelja u Hag ostalo je upražnjeno mesto ultranacionaliste u odnosu na koga treba napraviti demokratski otklon i tako se preporučiti Zapadu. To mesto odskora se agresivno natura Vojislavu Koštunici. Međunarodna zajednica, odnosno u ovom slučaju vodeće zapadne zemlje, podstiče takvu diferencijaciju jer traži one koji će biti popustljiviji prilikom rešavanja za njih važnih pitanja. Poput Kosova, na primer...
U manje egzotičnim zemljama, u situacijama nalik našoj, društvo i političari se homogenizuju i ujedinjavaju oko zajedničkih nacionalnih ciljeva ili državnih interesa. Nasuprot tome kod nas su sve izraženiji politički lični razdori, udaljavanje i nepoverenje. Što se situacija više komplikuje zazor je veći. Za ovakvo stanje najlakše je okriviti neodgovorne političare. Zaboravljamo, međutim, koliko i mi navijamo i hranimo to rasipanje negativne energije koje se otelo kontroli. Decenijama već ohrabrujemo veselo društvo u strankama i kabinetima da produbljuju sukobe i navijamo za proizvođače sukoba.
Marijana Milosavljević
[objavljeno: 09/03/2008.]
