Izvor: Politika, 17.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi naši izbori
Birače u Srbiji je, izgleda, sve teže prevariti. Sve su izbirljiviji. Ne samo da više od polovine veruje da svoj glas ne treba da "troši" ni na jednu stranku, već najmanje četvrtina njih ne bi pristala da glasa ni kada bi znala da će zbog toga morati da plati kaznu.
Pa ipak, nešto južnije od prestonice, kao da je važnije nego ikada ko sedi u lokalnoj skupštini. Važnije čak i od ljudskog života. Strankama, ne biračima. Partije kao da ne brine što je, sudeći bar po poslednjim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istraživanjima, oko 40 ljudi potpuno ravnodušno ili nema nikakav stav o njima, dok 14 odsto otvoreno kaže da ih ne podnosi. Skoro tri četvrtine veruje da sloge kod nas nema baš zbog strančarenja, da se stranke mešaju "u sve živo", da ne rade ništa sem što obećavaju i optužuju bez dokaza. Ukratko – da služe samo same sebi i svojim vođama i još, možda, onima koji preko njih ostvaruju korist.
Partije sve to kao da ne vide. I dalje igraju po starim pravilima višepartijske demokratije na balkanski način. Demokratije u kojoj su izbori još pitanje života i smrti, opstanka ili nestanka nacije (ili države), u kojoj stranke na izborima nude spasenje, a ne svoje programe. Ovde su u kampanjama bavimo samo velikim idejama, samo državotvornim pitanjima, ovde (i možda još samo ovde) postoje patrioti i izdajnici, kriminalci i beskompromisni borci za pravdu. Ako je za utehu, građani su, izgleda, sve zreliji. (Ukoliko se zrelost meri dužinom distance od politike i političara.) Počinju da ih bojkotuju i ignorišu. Baš kao u nekom srećnijem svetu gde, iz naše perspektive, uopšte više nije važno ko je, recimo, predsednik. Pa, to kao da ni nama neko vreme nije bilo važno. Dve godine ga, zato, nismo ni imali. I kao da nam više ništa nije mnogo važno, pa ozbiljno razmišljamo i o tome da li nam je i ustav uopšte potreban. Anketa kaže da za sada nema mnogo nade da bi više od polovine birača dalo glas za novi ustav.
Zašto su se Srbi (ili građani Srbije) umorili od izbora? Skeptici bi rekli da su umorni od mogućnosti izbora uopšte, da su zbunjeni tom demokratijom koja se ovde, kao i uvek, svodi na to da tri Srbina sede u dve partije (ili je obrnuto), da sa parlamentarne govornice, i oko nje, lete same uvrede i prostakluci, dok pred skupštinskom salom čekaju trgovci mandatima sa koferima punim para. Nedavni slučaj "nestalog" odbornika čiji je glas bio odlučujući možda je najbolja ilustracija kako ovdašnje političke prilike vide obični birači. Polovina je verovala da je otet, druga polovina da negde sedi i "pregovara".
Istoričari kažu da je ovakvo shvatanje kod nas već tradicionalno. Od kada postoji parlamentarizam, politika se na Balkanu (verovatno i ne samo na Balkanu) shvatala uglavnom samo kao unosan biznis i dobra pozicija za razne poslove. Ovde su i pre onog rata u opoziciji bili isključivo domaći izdajnici i belosvetski špijuni, dok su na vlasti, bez razlike, sedeli sve sami lopovi i ubice. Pošteni birači su vazda, za vlast, imali biti siromašni (čime su dokazivali poštenje) i, naravno, naivni, a za opoziciju su najčešće bili samo glupi jer nisu znali da biraju.
Istorija nas uči i da je ovde, sa skorašnjim časnim izuzetnom iz 2000. godine, izbore uglavnom dobijao onaj ko ih je i raspisivao, što pretnjama i zastrašivanjem (kasnije i kontrolom medija), što, takođe čestim, izbornim krađama. Dobrim delom i zbog one čuvene, nikad potpuno objašnjene, ideje ne malog dela biračkog tela da je normalno glasati za nekoga tek kada dođe na vlast.
U prilog tezi o ne baš uvek racionalnom ponašanju ovdašnjih birača valjda idu i rezultati izbora u komunizmu (socijalističkom samoupravljanju), kada se baš ništa nije biralo, ali se redovno i masovno glasalo. Kako je to tadašnjim drugovima uspevalo verovatno će ostati tajna, sem ako deo objašnjenja ne treba tražiti u apsurdnoj rasterećenosti od straha da će se posle takvih izbora nešto stvarno i promeniti.
Upravo na strah od promena igrali su više od decenije i oni koji su poručivali da sa njima nema neizvesnosti. Jer, ma koliko se izbor tada činio lakim – pa biralo se između rata, straha, gladi, izolacije, represije... i bilo čega što je bolje od toga – ipak je trajalo godinama. A posle smo se, valjda, razočarali. I umorili. I shvatili da su svi "mnogo" isti.
Tako smo, valjda, stigli i do toga da u Srbiji danas manje od polovine ljudi veruje da je demokratija najbolji poredak, a da čak svaki peti smatra da su nedemokratski režimi efikasniji (što potvrđuje teze cinika o tradicionalnoj sklonosti Srba ka diktatorima), ili da je "ovakvima kao što sam ja inako svejedno". A nije. Izbori postoje da bi građani birali vlast, a ne obrnuto.
[objavljeno: ]
