Izvor: Blic, 18.Jul.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi misle samo na odlazak
Da ovaj tekst počnemo šalom, jer posle, što se više u problematiku budemo udubljivali, sve će manje razloga za veselje biti. Dakle ovako: pre dve sedmice na ovom istom mestu objavljeno je istraživanje prema kojem je Kuršumlija, što se uslova za život tiče, poslednja među gradovima u Srbiji. Bodovani su stopa zaposlenosti, visina primanja, pristupačnost i kvalitet zdravstvenih usluga... i još tri-četiri stavke.
E pa, stvar je u tome što se lista ima smatrati nepotpunom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i ne sasvim tačnom, jer za neke gradove, pa i za Kuršumliju, nije bilo podataka o zagađenosti vazduha. Na stranu sada to što cela teritorija Srbije nije pokrivena ovim merenjima... ali, da se i ovo računalo, svakako ne bi Kuršumlija bila najgora. Jer, vazduh je ovde vrlo čist, ceo grad je kao neka banja, pošto nigde zagađivača nema. Ništa ne radi.
A mora da se živi...
Smeštena na jugoistočnim padinama Kopaonika, opština sada ima nešto više od 20.000 stanovnika, u gradu i u 89 sela, od kojih u četiri, na samoj granici sa Kosovom, više i nema stanovnika. Zaposlenih je oko tri i po hiljade, od toga dve hiljade prima platu iz državnog budžeta – lekari, sudije, milicija, nastavnici, činovnici i ini. Ostatak čini po nekoliko stotina radnika u pogonima nekadašnjih velikih preduzeća od kojih je grad živeo, a posle se obreli u privatizaciji... i mali preduzetnici.
A nekada su drvna, metalska i tekstilna industrija zapošljavale hiljade ljudi.
Možda je najupečatljiviji simbol propadanja grada zdanje železničke stanice. Ranije su prugom Niš – Kosovo Polje prolazile desetine vozova dovlačeći drvo iz južne pokrajine za preradu u Kuršumliji, dok su u drugom smeru išle kompozicije sa građevinskim materijalom. Danas: ništa! Teretni vozovi su stali odavno, a putnički – dva za Niš i jedan za Merdare, selo na granici sa Kosovom, češće ne idu nego što ih ima. Početkom jula nisu saobraćali dve nedelje zbog neke tehničke zavrzlame sa kompozicijom šinobusa. A do 1999. godine trećina stanovništva živela je od trgovine s Kosovom. Tada impozantna zgrada stanice, primerena značaju i veličini grada, danas tek malo podseća na bolje dane. A ispred nje koloseci zarasli u travu...
U pedeset kilometara udaljeni Niš, najbliži veliki grad, putuje se autobusima. I na specijalističke lekarske preglede i na studije, na koncerte i na pozorišne predstave... I u kupovine. Sve potrepštine kupuju se u niškim megamarketima i diskontima, jer i kad se uračuna prevoz – isplati se.
Pitali smo u jednoj kuršumlijskoj bakalnici šta najviše prodaju. „Hleb i makarone", rekli su nam dok smo stajali ispred dva velika puna i šarena rafa. „I ovaj naš blačanski sir. Nema narod para za drugo..."
Vekna od 400 grama košta 25 dinara – kažu da u susednom Blacu rade dve velike pekare predimenzioniranih kapaciteta, pa zato prodaju ispod cene... I još, lokalna mlekara prodaje kilogram sira za 270 dinara. Ostalo košta kao u Nišu i Beogradu. Šabački sir, pakovanje od 450 grama – 190 dinara, mleko, ona „kravica" 70 i kusur... so, šećer, pelene, đačke knjige, struja... A prosečna plata je nešto iznad 15.000 dinara.
„Ne znam", smeje se konobar u jednom restoranu kad ga pitamo ko onda troši pare po kafanama.
U centru grada, naime, ceo trotoar na jednoj strani glavne ulice zauzeli kafići. Cene u njima jesu niže od beogradskih, znatno – kafa je 50-60 dinara, sok 70-80... i gostiju ima preko celog dana, da bi, bar u ove letnje dane raspusta, sve uveče bilo prepuno. Ispred bašta su parkirani dobri automobili i džipovi, doduše većinom beogradske registracije. Njihove vlasnike nije teško prepoznati: kratko ošišani svi kao da liče jedan na drugog, ali većinu gostiju tih kafića čine oni koji nad jednom šoljicom kafe sede po sat vremena.
Čemu se oni nadaju?
Sudeći po ravnodušnosti s kojim se prate česte promene lokalne vlasti, politike im je – i obećanja boljeg života – preko glave. „Samo da odemo odavde", reći će uglas. Cena kvadratnog metra stana u novopodignutoj višespratnici je oko 400 evra, a stan može da se kupi i za gotovo upola manju cenu. „Šta ću ovde?" opet uglas.
U Strategiji održivog razvoja opštine do 2020. godine, zapisana je namera da do tada „opština postane jedna od najpoznatijih i najposećenijih turističkih destinacija u Srbiji i na Balkanu". Računa se na Đavolju varoš, banje (Kuršumlijsku, Prolom i Lukovsku) i kulturne spomenike. Ove dve i sada rade, a prva čeka zakupca...
Istim dokumentom predviđeno je da u narednoj deceniji zaposlenost radno sposobnog stanovništva bude 80 odsto, sada je to nešto iznad 50. Radno aktivnih bez posla je 3.475 ljudi.
Paradoksalno, oni i takav njihov status možda su jedina šansa za izlazak iz ovakve situacije: jeftina radna snaga jedan je od razloga zbog kojih treba investirati Kuršumliju, rečeno je u Privrednoj komori na onom skupu.
A do tada, po tipično srpskom receptu, vode se rasprave o promeni imena mesta: „Kuršumlija" je turskog porekla, kažu neki, i traže da se grad nazove „Bele Crkve". Po hramovima čiji ostaci propadaju, jer za obnovu – nema para.
Država bi da pomogne
Na skupu „Privreda i investicioni potencijali opštine Kuršumlija", održanom prošle nedelje u Privrednoj komori Beograda, za ulaganje u opštinu Kuršumlija postoje veoma povoljni programi Vlade Srbije, pre svega krediti Fonda za razvoj s kamatom od dva odsto godišnje, s grejs periodom od dve do tri godine i periodom otplate od osam godina. Tu je i mogućnost dobijanja podsticajnih sredstava od Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA). Konkurs je otvoren do 27. avgusta ove godine, a zainteresovani investitor može dobiti od 4.000 do 10.000 evra za otvaranje radnog mesta u devastiranim područjima, u koja je svrstana i Kuršumlija. Inače, posle dugogodišnjeg propadanja u februaru su uz pomoć Vlade ponovo proradili pogoni Šumsko-industrijskog kombinata „Kopaonik" .
