Izvor: Politika, 10.Apr.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetionik
Margaret Tačer je svakako jedan od najvećih političara 20.veka. Delim mnoga njena verovanja i prema njenim sam uobličavao mnoga svoja politička i ideološka opredeljenja: verujem u ljudske slobode (nešto, značajnim svojim delom, različito od prava), delim veru u slobodno tržište, kao, između ostalog, najbolji mogući način unapređivanja ekonomske efikasnosti i podizanja društvenog blagostanja, verujem u političke slobode i oštru debatu na svaku političku temu, verujem u demokratske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << procedure, smatram da demokratije još uvek nema bez suverene države suverenih građana, odnosno da je nema u multinacionalnim političkim strukturama poput EU, ali sva ta slaganja sa njenim pogledima na svet nisu ni potreban ni dovoljan uslov za ocenu iz prve rečenice ovog teksta. Pa da objasnim zašto smatram da je ona velikan.
Prvo, predanost idejama. Poput onih da svako (normalan) može da učini nešto za sebe i svoju porodicu, da ne treba da čeka da to za njega radi neko drugi, ponajmanje država,parama poreskih obveznika. Da sloboda pojedinca podrazumeva široki prostor za sopstvene odluke, ali i odgovornost za rezultate – puno uživanje u uspehu, ali i kaznu za neuspeh. Pošto vas nisu sputavali, ne mogu za vaš neuspeh da budu krivi neki drugi.
Drugo, jasna vizija. Najznačajnija je ona slobodnog tržišta, na kome za svakog ima mesta – i za bogate i za siromašne. Svakom se nešto nudi što on može da prihvati i svako može da ponudi nešto što drugi prihvataju. Svakom se omogućava da svoju obdarenost iskoristi na najbolji mogući način, da se obogati, da živi bolje, a država je tu da zaštiti svačiju svojinu, ne samo svojinu izabranih. A pritisak tržišta, odnosno konkurencije na njemu, takva je da od svakoga zahteva njegov maksimum kako bi u tom okruženju uspeoda učini nešto za sebe i svoju porodicu.
Treće, odlučnost u sprovođenju te vizije. Ona je znala šta želi i kakvu Britaniju želi da ostavi iza sebe. I na planu umanjenja budžetskih rashoda. I na planu ukidanja birokratskih prepreka poslovanju. I na planu umanjenja državne intervencije. I na planu privatizacije. I na planu zatvaranja neprofitabilnih preduzeća, pa makar to bili i rudnici. I na planu potkopavanja moći sindikata koje su ugrožavale slobode poslodavaca i na taj način štitile već zaposlene na račun nezaposlenih. Nisu je interesovale svakodnevne ankete javnog mnjenja, koliko je omiljena među biračima, osim naravno neposredno pre izbora. Znala je da, neminovno, neće biti popularna u velikom delu biračkog tela.
Četvrto, rešenost da se istraje i pobedi. Pa stoga nije izbegavala da se sukobljava. Konceptualno, sa onima koji misle drugojačije („Volim raspravu, volim debatu, ne očekujem da neko sedi i složi se sa mnom – to nije njihov posao.”). Verbalno, sa onima koji su politički protivnici („Kada bi me kritičari videli kako hodam po vodi, rekli bi da to činim zbog toga što ne umem da plivam.”). Silom, sa onima koji su svoja neslaganja kanalisali u ulične nerede, poput Skargilovih rudarskih sindikata ili protivnika njene ideje o pravednom lokalnom porezu („pool tax”). Ukoliko je bilo potrebno i vojno, sa onima koji narušavaju suverenitet Velike Britanije, sa onima koji na međunarodnom planu ponižavaju njenu zemlju. I tu više nije bitno ko je bio u pravu, da li su ostrva Foklandska ili Malvinska, već da li je neko bio odlučan da pokrene vojnu akciju zbog toga što je smatrao da je u pravu i da treba da zaštiti svoju zemlju. A sudbina flote u južnom Atlantiku je, kao i politička karijera Margaret Tačer, visila o jednom nosaču aviona – dakle, o koncu! Stoga je njena propaganda izjava na kraju rata, „Velika Britanije je opet velika!”, imala pokriće. Smatram da je to (politička) hrabrost.
U današnjem političkom svetu takvih nema. Ne samo da se po tome Srbija ne razlikuje od sveta, nego je današnja politička elita Srbije svetlosnim godinama udaljena od ličnosti Margaret Tačer. Srbija je u proleće 2013. godine zemlja političkih igrača perolake kategorije, bez ikakvih ubeđenja, bez bilo kakve vizije, bez odlučnosti, bez istrajnosti i bez hrabrosti: jedino u čemu su svi oni odlučni je da učine sve što je potrebno da i dalje ostanu na vlasti, da se nekako provuku u skupštinu i da onda nekom od kombinatorika, a to znaju da rade, formiraju novu koaliciju neverujućih.
Ukoliko neko danas u Srbiji poželi da uradi nešto za svoju zemlju, nezavisno od toga da li se slaže sa ideologijom Margaret Tačer, ona mu je ostavila primer svoje političke prakse koji će za ozbiljne državnike zauvek ostati – svetionik!
Predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Boris Begović
objavljeno: 10.04.2013.
