Izvor: Politika, 05.Jul.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetac
Pogledao je u ogledalu svoje svetačko lice i shvatio da nimbusa iznad njegove glave više nema
Bio je običan „šaner“. Kradenu, „firmiranu“ robu iz inostranstva prodavao je u svome stanu koji je bio prilično zapušten i bez ikakvog znaka topline doma. Što se tiče karaktera, bio je tipični delinkvent. Lagao je čim zine i bio krajnje nepouzdan prijatelj. U stvari, pravih prijatelja nije ni imao, njegov svet činili su sve sami „pajtaši“ koji su se okupljali u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obližnjoj kladionici s ciljem da ubiju višak slobodnog vremena i razmene informacije o navodnim nameštanjima utakmica.
A onda je, jednog dana, udario tog starca. To se nije odigralo na pešačkom prelazu, stari mu je iznenada iskočio iza nekog parkiranog kamiona i stvarno ništa nije mogao da učini da izbegne tupi udarac krhkog tela u haubu njegovog Punta (namerno nije kupio skuplji auto, da ne bi privlačio pažnju). Kako nije smeo da reskira dolazak policije i bilo kakav ulazak u sudsku proceduru (koji bi podrazumevao odgovore na pitanja o tome čime se bavi i od čega živi), on je okrvavljenog starca strpao u auto i hitno ga odvezao u Urgentni centar.
Sin i ćerka, koji su stigli neposredno posle prijema oca u bolnicu, ispričali su kako je stari, već potpuno dementan, često nestajao iz kuće, besciljno lutao ulicama i već nekoliko puta bio u sličnim situacijama. Silno su mu zahvaljivali što je njihovog tatu u tako rekordnom vremenu dovezao u bolnicu. To mu je, bili su sigurni, spaslo život. Sutradan je u novinama osvanuo kratki članak u kome je njegov gest nazvan „požrtvovanim“ i „plemenitim“ (odahnuo je kada je video da umesto njegovog imena stoje samo inicijali).
Sledeće noći trgnuo se iz sna s neprijatnim osećanjem da se događa nešto čudno. Soba je bila osvetljena slabom beličastom svetlošću čiji izvor, ni posle detaljnog pretraživanja, nije mogao da utvrdi. Posle teške noći, probudio se tek oko podne, bunovan ušao u kupatilo i počeo da se brije. Iznenada, sa užasom je u ogledalu ugledao uzrok čudnog stanja u kome se nalazio: jedva vidljivi kolut, nešto kao providni tanjir svetleo mu je iznad temena! Pokušao je da ga otera zamasima ruke,ali on je i dalje stajao na tom mestu, nevidljivim vezama prikovan za njegovu glavu. Činilo se da je – neuništiv.
Došavši u kladionicu, očekivao je reakciju. Međutim, niko mu ništa nije rekao, ničiji pogled nije se na njemu zaustavio. Otišao je u toalet i utvrdio kako uljez i dalje svetli iznad njegove glave. Vratio se, stao ispred besposličara i upitao ih da li na njemu vide nešto čudno. Nisu razumeli pitanje. Pokazao je prstom iznad glave. Gledali su ga zbunjeno. Uzbuđen, otrčao je u dom zdravlja.
Tamo mu je lekar opšte prakse, gledajući ga ispod oka, napisao uput za psihijatra. Međutim, izlazeći napolje, odjednom mu je sinulo: pa, to mora biti oreol! Stao je ispred jednog izloga i pogledao se. Još je bio tu, svetleo nekih desetak centimetara iznad njegove glave, kao na slikama svetaca. Grozničavo je razmišljao šta bi taj simbol u njegovom slučaju mogao značiti. Nije morao mnogo da mozga: postao je, bez sumnje, svetac! Verovatno je to bilo u vezi sa onom saobraćajkom i njegovim „požrtvovanim“ i „plemenitim“ postupkom.
Otrčao je uobližnju crkvu,ali mu tamošnji sveštenik nije mogao savetovati ništa više od molitvi za sopstveno spasenje. Vraćajući se kući, prošao je pored kladionice ali nije ušao u nju. Popodne je došla neka žena, zainteresovana za rejban naočare. Ni ona se nije ponašala kao da vidi nešto iznad njegovog temena. Nekoliko puta je prošao pored ogledala u predsoblju i konstatovao kako se aureol još uvek nalazi na svom mestu. Kada je žena najzad izabrala naočarei jedan „Diorov” „kompletić“, odbio je da joj to naplati.
Sledećih dana njegovo ponašanje postalo je još čudnije. Prevodio je stare i nemoćne preko ulice, prosjačke džepove punio priličnim sumama, provodio sate u razgovorima s beskućnicima po parkovima. Njegov stan je neko vreme bio pun onih koji su načuli da se tamo besplatna roba deli šakom i kapom. Promena je bila tolika da je počela da se odražava i na njegovom licu: nestalo je onog grča kojim se branio od ljudi koji bi mogli prodreti u njegov sumnjivi, „šanerski“ svet. Delovao je nekako staloženo, blaženo. Glas i pokreti su mu postali odmereni i ulivali mir sagovorniku. Retko je jeo, onda kada se seti, pa je grdno omršaveo.
Problem je nastao onog trenutka kada su nestali i poslednji izvori njegovih prihoda. Stan je zvrjao prazan, takođe frižider. U skrovištu u kome je držao novac više nije bilo ničega. Do mozga mu je najzad doprlo da je situacija ozbiljna. Otišao je u kupatilo, pustio vodu i umio se. Pogledao je u ogledalu svoje svetačko lice i shvatio da nimbusa iznad njegove glave više nema. Istrčao je na ulicu i utrčao u kladionicu. Uleteo je u toalet i pogledao se u ogledalu. Ne, bilo je jasno da više nije svetac.
Izašao je iz toaleta i pogledao svoje „ortake“. Izgledalo je kao da nisu ni primetili njegovo višednevno odsustvovanje. Bili su isuviše zauzeti ispunjavanjem tiketa. Konobar ga je upitao: „Pivo, kao obično?“ „Da“, odgovorio je, „isendvič. U stvari, neka budu dva...“
Reditelj
Goran Marković
objavljeno: 05.07.2013.
