Izvor: B92, 30.Jul.2022, 18:51

Švedska i film: Da li je Ingmar Bergman najveći režiser svih vremena

Nije u redu da se švedski filmski genije Ingmar Bergman neprestano opisuje kao mračan i turoban. On je bio izrazito human umetnik sa ogromnom empatijom, piše Bendžamin Ram.

Vudi Alen je jednom nazvao Ingmara Bergmana "verovatno najboljim filmskim umetnikom, kad se sve sabere i oduzme, od otkrića kamere", a opet je i najneshvaćeniji.

Petnaest godina posle Bergmanove smrti, opšteprihvaćeno mišljenje o njegovim delima nastavlja da čini režiserovo nasleđe mračnim.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
To odvraća novu publiku od otkrivanja njegovih dostignuća.

Na režiserovim umrlicama bili su ispisani predvidljivi klišei. Bergmanovi filmovi su opisani kao morbidni i nemilosrdni.

A opet glavna tema Bergmanovih dela, nit koja povezuje sve njegove filmove, bilo kog žanra, nije smrt, već šansu koju ljubav pruža za iskupljenje.

Na sličan način, Bergmanova rečitost pogrešno je shvaćena kao sofizam, dok u stvarnosti on ne veruje jeziku i njegova dela neprestano upozoravaju na ono što je sam nazvao "ograničavajućom kontrolom intelekta".

Oni koji Bergmana smatraju "elitističkim" zanemaruju da su njegovi filmovi nepoverljivi prema autoritetima (svešteničkim ili političkim), a da njegovi likovi pronalaze mudrost izvan znanja, u utehi prisne veze među ljudima.

U više od 60 filmova u karijeri koja je trajala šest decenija, Bergman je istakao pogubnu cenu onoga što je zvao "emotivnim siromaštvom".

Njegova raznovrsna dela usmerena su protiv ciničnih, kliničkih, proračunatih, bezobzirnih i bezosećajnih.

On osuđuje naše odsustvo saosećanja i "ispraznu, ali pametnu" ironiju.

Ono što Bergmana čini radikalnim u našoj eri jeste njegova neprijatna iskrenost, zbog čega je podložan podsmehu i parodiji.

Uprkos iskrenosti, Bergman nema uobraženo mišljenje o njegovoj umetnosti.

Režiserova dela su sumnjičava prema vlastitoj snazi, kao što se vidi u filmu "Mađioničar" iz 1958. godine, a još i više prema vrlinama umetnika, opisanih kao parazitska stvorenja koja se hrane patnjom njihovih subjekata.

A opet umetnost može da pruži utehu.

Bergman je pronašao "svetost čoveka" u muzici Baha, koja njegovim likovima nudi "treperavu svetlost".

Neuzvraćena ljubav je počela u ranoj dobi za Bergmana.

"Bio sam neželjeno dete rođeno u paklenom braku", priseća se protagonista u filmu "Divlje jagode" iz 1957. godine, odražavajući režiserova osećanja.

Od njegovog prvog scenarija za film "Mučenje" iz 1944. godine, do poslednjeg za ostvarenje "Sarabanda" iz 2003, Bergman je oslikavao tinejdžersku pobunu i često uzaludne napore za pomirenje.

U Bergmanovoj autobiografiji "Čarobna lampa", on pita majku: "Da li su nam date maske umesto lica?"

Ona je držala distancu između nje i mladog Ingmara.

"Trudio sam se da pronađem načine da pridobijem njenu ljubav", naveo je.

Bilo mu je zabranjeno da se neformalno obraća roditeljima, koristeći zamenicu ti.

U ovom kontekstu, vredi preispitati najlegendarnije Bergmanovo delo "Sedmi pečat" iz 1957, u kom je naslov preuzeo iz Knjige Otkrivenja 8:1, što je aluzija na ćutanje Boga.

Protagonista filma je razočarani vitez koji se vraća posle decenije borbi u Krstaškim ratovima, samo da bi zatekao Smrt u ljudskom obliku, koja ga prati na njegovom poslednjem putovanju.

Slavna scena ispovesti navodi se kao primer koliki teret nose nevernici, ali viteza najviše brine njegovo otuđenje.

"Moje srce je prazno. Praznina je ogledalo okrenuto prema mom licu.

"Moja ravnodušnost prema sunarodnicima me izoluje od njih", reči su viteza u filmu.

Kad vitez govori o "neprijatnom saputniku", to nije Smrt, već "on sam".

On oseća predah samo u društvu brižnih neznanaca.

Bergmanov hrišćanski humanizam nadahnut je ne samo teologijom, o kojoj ima podeljeno mišljenje, već i empatijom, vrednostima kao što su milosrđe, poniznost i milost kroz činjenje dobrih dela.

Kritičar je jednom napisao da "Bergmana nije zanimalo da spasava duše, već da ih ogoli", ali da ideja spasenja može da se pronađe u njegovim opisima hrišćanske ljubavi i vrlina kao što su vernost, svetost i posvećenost.

Suprotno tome, Bergman gleda na ćutanje Boga kao na simptom zatvorenog srca, a ne zatvorenog uma.

U filmu "Kroz tamno staklo", Karinin otac koji ima suicidne misli, doživljava oslobađajuće prosvetljenje.

"Ne znam da li je ljubav dokaz postojanja Boga ili je ljubav sam Bog.

"Odjednom se praznina pretvara u izobilje, a očajanje u život. To je kao pomilovanje od smrtne kazne", reči su Karininog oca u filmu.

Bergman povezuje odsustvo ljubavi sa gubitkom smisla.

Kad smo bez ljubavi, svet nam deluje bezizražajno i izobličeno.

Kad je naša ljubav neuzvraćena, ona mutira u prkos i prezir.

Za Bergmana, ljubav je oblik zaštitne nege, melem koji umiruje i hrani.

Ljubav podrazumeva delimično napuštanje samog sebe.

Najveća privilegija je "da vam se dozvoli da živite za nekog drugog", prema rečima napaćenog sveštenika Tomasa.

U srcu Bergmanovog humanizma nalazi se privrženost intelektualnoj i emocionalnoj iskrenosti.

Čak i kad su mu tema srednjevekovni Krstaški ratovi, Bergmanova interesovanja bila su savremena za njegovu publiku.

U mislima namučenog viteza, moguće je pronaći argumente iz eseja filozofa Žan Pol Sartra "Egzistencijalizam je humanizam" iz 1946. godine.

Njegovi filmovi ispunjeni su posleratnom i hladnoratovskom teskobom, kao što se pita lik iz ostvarenja "Vučje doba": "Staklo je razbijeno, ali šta se ogleda u njegovim komadićima?"

Bergman je bio trajno opčinjen ogledalima, usredsređujući se na žensko lice.

"Niko mu ne prilazi toliko blizu kao Bergman", primetio je novotalasni režiser Fransoa Trifo.

Bergman je istraživao kako se naša predstava o nama samima prelama kroz percepciju drugih, izvitoperujući naš osećaj za same sebe.

"Kad bi me neko voleo onakvu kakva jesam, usudila bih se da se konačno pogledam", kaže Eva u filmu "Jesenja sonata" iz 1978.

Možda najznačajniji uticaj na Bergmanov pogled na svet imala su dela Sigmunda Frojda, zbog njegovih iskopavanja trauma iz detinjstva, analize neuroza i teorija o podsvesti.

"To nije moj san, već tuđi, u kom moram da učestvujem", žali se lik u Bergmanovom suptilnom antiratnom filmu "Sramota" iz 1968.

Njegov najličniji film, "Fani i Aleksandar" iz 1982, kreće se graničnim područjem između fantazije i realnosti.

Uprkos bavljenju savremenom filozofijom, Bergman je bio sumnjičav kada je u pitanju prihvatanje "slobodne ljubavi", iako su njegovi filmovi bili među prvima sa scenom nudizma.

Vudi Alen se priseća uzbuđenja koje je pratilo film "Leto sa Monikom" iz 1953.

Za Bergmana, seks bez ljubavi je besmislen, a požuda i usamljenost su neodvojivo povezani u filmu "Tišina" iz 1963.

Bergman je još manje verovao u brak, razvodio se četiri puta.

Među njegovih 170 pozorišnih ostvarenja, Bergman je često režirao dela pisca Avgusta Strindberga, a delio je istu nelagodu njegovog zemljaka.

Strindberg je isticao kako "brak" na švedskom znači i "poklon" i "otrov".

U potresnom filmu "Prizori iz bračnog života" iz 1973, Bergman ukazuje na to da ova institucija sputava i guši ljubav.

Liv Ulman, najbriljantnija iz Bergmanove stalne glumačke postave, pripisala je kraj njihove ljubavne veze njegovoj potrebi za "majkom", bezuslovnoj ljubavi koja mu je nedostajala kao detetu.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...