Izvor: Glas javnosti, 04.Dec.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svedočanstvo o stradanju Srba u logorima Srebrenice
Beograd - Stradanje Srba u srebreničkim logorima - potresno je svedočanstvo knjige „Krici i opomena“ LJiljane Bulatović-Medić, poznate književnice iz Beograda, juče je promovisana u Udruženju književnika Srbije.
Trećom knjigom iz edicije „Istinita Srebrenica“, LJiljana Bulatović-Medić učinila je dragocen prilog utvrđivanju pune istine o mučeničkom stradanju Srba u Srebrenici. Posredstvom svojih sagovornika, ona autentično objavljuje svetu kako su bestidno i zverski >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << mučene srpske žene, majke, njihova deca u kolevkama, kako su ubijani nepokretni starci i kako su se muslimanski „borci“ iživljavali nad zarobljenim Srbima i kako se mnogima ni dan-danas ne zna sudbina. NJene potresne priče, ispisane književnim jezikom, u čitaocu izazivaju uznemirenost i saosećanje.
- Ležali smo na betonu. Preko puta nas bilo je 14 žena i četvoro dece. I tu su nas krvnički batinali. Polomili su mi jednu stranu rebara. Tu su me klali, uvo su mi sekli. Kad sam oslobođen, morao sam na operaciju bruha u Milićima. I danas se patim od tih bubotaka i mučenja... Batinanje, udaranje. U ovom zatvoru su bili još svirepiji od prethodnog. Češće su nas tukli, u svako doba dana i noći. Ti ne možeš da poznaš ko je sve bio, ali ovi što su nas redovno tukli, to su bili mudžahedini. Psovali su sve što je moglo biti i sve je bilo srpsko. Majku četničku, najčešće. Nisam znao da se tako i toliko može psovati i šta sve nekome može pasti na pamet da opsuje. Iživljavali su se na najprimitivniji način - gasili opuške po nama, pljuvali vređali, gazili... „, zapisala je LJiljana Bulatović-Medić svedočenje Ratka Nikolića iz Kravice, koji je preživeo strahote kazamata ratnog zločinca Nasera Orića.
И они нама хоће да суде....
Из зла које нам се десило не само задњих година, него векова, треба да извучемо поуке. Најјачи и најздравији као народ и као људи смо били када нам је обележје било наше Крсно Име, наша Крсна Слава и наше једино Србско писмо Ћирилица.
Када смо такви били, није било невоље и непогоде са којом нисмо излазили не само на крај, него и јачи и поноснији. Погледајмо данас истини у очи, погазили смо своју Веру, своје Писмо, стидимо се својега Имена, а потомцима уместо Часне СветоСавске Србије остављамо Осакаћену Србију под АнтиХристовом окупаторском чизмом.
Треба нам тако мало да поново васкрснемо из пепела, а то мало је да се Обожимо, Сложимо и Умножимо, И уз Божју помоћ Васкрснуће Србија поново, и онда ћемо се лако носити са злом које је описано у горњем тексту.
Данас је Србија на Раскршћу, као и што каже наслов доње песме...
Молио бих вас Драге Сестре и Браћо Срби за стрпљење да је прочитате и замислите се добро, а вас драга редакцијо да ово писмо објавите у целини, као што сте и до сада великодушно чинили. Хвала вам унапред.
Живеће Србија!
НА РАСКРШЋУ
Да ли бих само да гледам, или бих и да видим,
Оца свог да упамтим, или имена свог да се стидим,
Да ли бих само да имам, и на крају само да немам,
Од смрти да бежим, или за живот вечан да се спремам?
Земљом својом да корачам, или да молим у туђу да ме приме,
Дете своје у храму божјем да крстим, или туђе да му дам име,
Човеком божјим да се зовем, или животом робским да живим,
Спокојно сан вечни да усним, или заувек да осећам се кривим?
Могу и да се питам и да се плашим, али одговор је само један,
Само живот частан, без стида и без робства човека је вредан,
Могу и земљу да ми отму, светиње моје да скрнаве и храмове да руше,
Али борићу се све док у мени крв предака тече и ово мало је душе!
GDJE SE MOZE KUPITI OVA KNJIGA?
