Izvor: Politika, 28.Sep.2013, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svedočanstvo istražnog sudije o Sarajevskom atentatu
Beču je još 13. jula 1914. godine javljeno da rezultati istrage ne dokazuju krivicu srbijanske vlade, napisao je, u knjizi „Istraga u Sarajevskom atentatu“ Leo Pfefer, koju šest i po decenija čuva Užičanin Despot Vračarić
Užice – Prebira po svojoj bogatoj biblioteci stari Užičanin Despot Vračarić (87), pa iz nje vadi knjigu požutelih listova štampanu 1938. godine.
– Vidim da „Politika”, čiji nijedan broj decenijama ne propuštam, iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nje sam početkom tridesetih u rodnim Kremnima slova učio, u poslednje vreme redovno piše o Sarajevskom atentatu i Gavrilu Principu. Čitam razne objavljene stavove, gledišta. Pogledajte zato ovo delo „Istraga u Sarajevskom atentatu”, koje je pisao istražni sudija u tom procesu Leo Pfefer. Imam tu knjigu šest i po decenija, u njoj je istina o onome što se u Sarajevu dogodilo na Vidovdan 1914. godine – kazuje i daje na uvid starina Despot, ljubitelj pisane reči, strastveni lovac, pčelar, prirodnjak.
Listamo ukoričenu staru knjigu, na oko dvesta stranica, koju je izdala zagrebačka „Nova Evropa” 1938. godine. U njoj svedočanstvo Lea Pfefera, istražnog sudije u Sarajevskom atentatu. Živo, do sitnih pojedinosti, piše Pfefer o onome što se tada dogodilo, a što je saznao saslušanjem okrivljenih, očevidaca, predstavnika vlastitokom istrage vođene od jula do sredine septembra 1914. godine. Zaključak Pfefera, koji je imao problema što je svoju službu savesno i nepristrasno obavljao, u knjizi je posebno podvučen:
„Iako me je Svetski rat zatekao još pri vođenju istrage, bio sam uveren, i onda kao i danas, da Sarajevski atentat nije izazvao rat, već da je on bio tek zublja koja je potpalila složenu lomaču ukrštenih interesa. Zato zle posledice tog rata oseća i danas, skoro nakon četvrt veka, gotovo celi svet. Čovek bi mislio da će onakvo iskustvo urazumiti čovečanstvo: a gle, danas kao da se sprema još veća lomača ukrštenih interesa, koja čeka opet na neku iskru da je ponovo zapali. Da li nam tu skorašnja istorija može pomoći ili bar učiniti da naslutimo uzroke ovakvog stanja? Da li dobro shvaćena istorija, koja počiva na objektivnim činjenicama, može ipak postati učiteljica života, bar za naraštaje koje dolaze?”, pita se Pfefer 1938. godine, naslućujući da je novi krvavi rat na pomolu.
Opisuje sudija istražitelj i prilike u BiH pod okupacijom uoči atentata. „Tada su stanovnici Bosne i Hercegovine to stanje smatrali provizornim: Srbi i Hrvati su je svojatali za sebe, dok su Muslimani držali i dalje sultana svojim glavarom. Vlastodršci, Nemci i Mađari, podupirali su sad jedne sad druge i tako među narod unosili mržnju. Stariji upravni činovnici bili su većinom propali aristokrati iz Monarhije, redovno nesposobni ljudi, koji su voleli na sve strane intrigirati. Svuda se širila germanizacija...”
U takvim okolnostima došao je prestolonaslednik Ferdinand na Vidovdan u Sarajevo, kada je na njega atentat bombom najpre pokušao Nedeljko Čabrinović. A onda je Gavrilo Princip hicima iz pištolja usmrtio Ferdinanda i suprugu mu Sofiju. „Mere sigurnosti na dan atentata bile su posve nedovoljne, a postupak iza prvog pokušaja atentata do kraja nepromišljen. Time su vlasti u Monarhiji, odredivši da prestolonaslednik Ferdinand baš na najveći nacionalni praznik Srba Vidovdan poseti Sarajevo, dali Principu i Čabrinoviću zadnji poticaj da izvrše čin”, navodi o tome Pfefer.
Tokom istrage, kako piše u ovoj knjizi, 18-godišnji Gavrilo Princip je izjavio da je dve godine ranije naumio da, iz nacionalističkih osećaja, počini atentat na koju istaknutu ličnost koja reprezentira austrijsku vlast. Od jednog komite dobio je pištolj „brauning” da njime izvrši atentat na Ferdinanda jer je u njemu „inkarnirana najveća vlast od koje mi Jugosloveni osećamo strašan pritisak”. Ali kad je opazio da kraj Ferdinanda u automobilu sedi jedna dama, počeo je da se predomišlja da li da puca ili ne. „U tom me je spopalo neko čudno čuvstvo, i ja sam s trotoara nanišanio na Nadvojvodu. Šta sam u taj čas mislio, ne znam. Samo znam da sam ciljao u njega. Držim da sam pucao dva puta, a možda i više, budući da sam bio vrlo uzrujan. A da li sam pogodio žrtvu ili nisam, ne znam kazati jer su me u taj čas počeli ljudi tući.”
Pfefer utvrđuje da je „Gavrilo Princip, koji je odapeo hitac, učinio to zadojen idealima nacionalizma, u znak protesta protiv ugnjetavanja Južnih Slovena”. Navodi i ocenu, na osnovu saznanja iz istrage, da srpska vlada nije imala učešća u atentatu, niti je o njemu znala više od drugih. „Iako je g. Vizner još 13. jula 1914. javio u Beč da rezultati istrage ne dokazuju krivicu srbijanske vlade, bečki i peštanski diplomati su ipak okrivljavali srbijansku vladu, baš kao da je njen zadatak bio da čuva austougarskog prestolonaslednika.”
Na sudskom procesu povodom atentata osuđeno je 16 Srba: petorica na smrt vešanjem (trojica su obešena 1915), a Princip, Čabrinović i Grabež, kao maloletni, na 20 godina teške tamnice. „Iako je istraga u Sarajevskom atentatu iznela na videlo razne činjenice, ipak su ostale neotkrivene mnoge tajne koje će se teško doznati, a možda i neće nikada. Ostavimo da o tom progovori istorija”, navodi Leo Pfefer.
Ovu knjigu Užičanin Despot Vračarić dobio je na poklon od svog profesora Slovenca Marjana Pišla iz Ljubljane 1949. godine. Kaže, bilo je to retko delo, jer su ustaše u drugom ratu spaljivale svaki primerak koji nađu. „Istragu o Sarajevskom atentatu” davao je Despot na čitanje prijateljima, ali joj je pedesetih jedva ušao u trag u Trsteniku, našavši je raskupusanu, bez korica. Dao je potom da se ukoriči u užičkoj štampariji 1956. godine, o čemu pokazuje originalni račun. Brižljivo ju je zatim kod sebe čuvao, da bi je sada, u staračkim danima, stavio na uvid javnosti...
Branko Pejović
objavljeno: 29.09.2013
