Izvor: Nezavisne Novine, 12.Avg.2015, 20:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve nijanse crne
Da li je inicijativa premijera Srbije Aleksandra Vučića da zemlje nastale iz bivše SFRJ imaju jedan dan sećanja na sve žrtve dobra? Nesumnjivo DA.
Da li je ostvariva, sada i ovde? Nesumnjivo NE.
Zašto? Mnogo je razloga, ali samo je jedan zaista pravi - zato što je ovdašnje sećanje niz parcelisanih sećanja, strogo diferenciranih, nepromenjivih zadugo, nepomirljivih i - etabliranih. U državanoj režiji, potpomognutoj medijskom mašinerijom i verskim pojanjima.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << />Petnaest, 20 godina i bezmalo četvrt veka od poslednjih balkanskih ratova nijedna novonastala državica nije uspela da savlada najvažniju istorijsku lekciju koja se skupno zove kultura sećanja. I, kako su nam posvedočili ovogodišnji jul i avgust, neće skoro.
A i kako bi kad je svih tih 15, 20 godina i skoro četvrt veka svaka novonastala državica bila tabor mržnje prema svemu što je izvan sopstvenog zabrana. I još je; nema prosečnog Srbina, Hrvata, Bošnjaka, Albanca, pa ni Crnogorca, Makedonca i Slovenca, koji neće imati sijaset dokaza o starim i novim zlodelima ustaša, četnika, balija. Stvarnih i fingiranih, projektovanih u svakog pripadnika onog drugog naroda.
I nema nijednog prosečnog Srbina, Hrvata, Bošnjaka, Albanca, pa ni Crnogorca, Makedonca i Slovenca koji kao iz rukava neće istresti nekog svog heroja, Mladića, Gotovinu, Orića... Nešto dalja prošlost njedri Stepince, Draže, Kvaternike, a sa skidanjem naslaga vremena lako se dolazi do istih takvih "junaka" i "zlikovaca". Ili ko više voli, junaka i zlikovaca.
I da, čak i oni koji nisu prosek i presek misle da su oni drugi napadali nejač, a mi smo je branili. I da su svi ovozemaljski sudovi, a posebno Haški tribunal, bolećivi prema tuđim zlikovcima i samo vijaju naše junake i mučenike.
Mrtvi, spaljeni, silovane i silovani, siročići, izbeglice, uništene kuće, crkve, džamije, putevi, opustela sela 15, 20 godina i gotovo četvrt veka provlače se uvek kroz samo jednu prizmu. Našu, koja nas boji najlepšim bojama, a one druge svim nijansama crne.
No, vratimo se na inicijativu i kratak raport - ZA su, za sada, samo Srbija i Srpska, svi ostali koji su se izjasnili - Hrvatska, Kosovo i Federacija BiH - sa izvesnom dozom opreza su PROTIV. Ipak, inicijativa će biti zvanična na novom balkanskom samitu koji će pod patronatom nemačke kancelarke Angele Merkel krajem ovog meseca biti održan u Beču.
Možda će njeno DA uticati na sadašnja NE - što se da zaključiti i iz komentara evropskog zvančinika Franka Fratinija da je žalosno odbijanje - ali suštinsko pitanje je šta će to u stvarosti promeniti?
Zadugo, ništa, jer se u stvarima denacifikacije i kulture sećanja ništa ne radi preko noći i na silu. Kako reče Njutn, sile akcije i reakcije su jednake i usmerene u suprotnim smerovima. Kao bumerang udaraju bacača ako nije vešt.
Pođimo od prostog pitanja, a koji bi to bio datum? Ima li dana u godini koji nije opterećen nekim sećanjem, nekim žrtvama i nekim dželatima? Ima li dana u godini koji nije nečija svetkovina, sve češće pod okriljem jedne od tri vladajućih konfesija - dabome utaborenih, ulogorenih, prečesto ispunjenih nimalo verskim osećanjima mržnje i nipodaštavanja inovernika i neverujućih.
Ima li dana u godini bez nekog Jasenovca, Jadovna, Srebrenice, Ćuške, Zvornika, Zidanog mosta, Plitvica, Knina, Pakraca? Bez jame, noža i žice?
Ima li dana u godini da neko nije stradao samo zato što je ONAJ DRUGI?
Nema. A zašto takvog dana nema?
Zato što su čitav XX i početak XXI veka na onom parčetu zemaljskog šara, kao i mnogi pre njih, prošli u zakopavanju i otkopavanju kostiju. I zato što su zakopavanje i otkopavanje uvek praćeni ne samo onim iskrenima suzama i bolom koji osećaju najbliži, nego režiranim performansima, oficijelnim narikačama, kletvama, besom i mržnjom raznih mešetara. Sve su žrtve ovde na ovim prostorima običan ulog u nadgornjavanju nacionalnih lidera i liderčića. Nije bez greha ni tzv. međunarodna zajednica koja je uvek bila na pravom mestu i u pravo vreme da potpiri, podgreje, rasplamsa vatru, a onda je iskoristi za nekakve geostrateške i slične ciljeve. A posle da ko bajagi gasi.
Ali, nije to sve. Još jedno je pitanje važno - ko se seća i čega? I kako? Ko je bio na kojoj strani - ZA rat ili PROTIV rata? Ne na čijoj strani zaraćenih, nego s ove ili one strane ratovanja. Ko je s kim šurovao, ko se okoristio, ko je zavađao, ko razvađao? Da li je, ostanimo u našem zabranu, logično da nekadašnji antimilitarista Milorad Dodik i nekadašnji tvrdi zagovornik velike Srbije Aleksandar Vučić bezmalo zamene role i sa opet ne baš istih pozicija budu na jednoj strani? Da li se njih dvojica, koji su nesumnjivi lideri Srba danas, na isti isti način sećaju proteklog vremena?
S druge strane, da li se proteklog vremena na isti način sećaju Bakir Izetbegović, Zoran Milanović i Hašim Tači? Da li je logično da se na isti način sećaju i budu na strani NE?
Logično je i jedno i drugo, ali samo zato što se niti jedan od njih tokom 15, 20 godina i bezmalo četvrt veka, nije preterano trudio da pogleda stvarnost iz perspektive onog drugog. Priznali ili ne, svi su politički stasali na, budimo blagi, protivljenju i čarkama, uzdigli se na veličanju svog naroda i njegove žrtve, upirući prst u druge. Sa manje ili više razlika i sa manje ili više veštine to su činili i oni pre njih. A oni pre onih su poveli narode u istrebljenje. Potpomognuto naopakim istorijskim sećanjem, zakopanim i otkopanim kostima i jamama.
Srbi i Hrvati ni danas ne znaju koliko je ljudi ubijeno u Jasenovcu, ne znaju i neće da znaju zato što je svaki ubijeni ili "ubijeni" zalog više na jednoj ili drugoj strani. Zato jedni bilans smrti umanjuju, a drugi uvećavaju kao da je svim naučnim medotama utvrđenih i identifikovanih 83 hiljade žrtava malo. Po istom principu se postupa sa srebreničkim žrtvama, razdvajaju im se kosti i precrtavaju grobovi.
Sva naša deca u školama uče da su oni drugi zlotvori i krivci, a mi i samo mi smo čisti. Sva naša deca uče da je Jugoslavija bila tamnica naroda i istovremeno da su najbogatiju, najbolju i najlepšu zemlju na svetu rasturili ONI. DRUGI. Sva naša deca uče da NJIMA ne treba verovati, Danajci su to naši, pružaju ti jednom rukom pogaču, u drugoj im je nož koji vreba tvoja leđa.
A sve dok je tako nema dana sećanja koji će sećanje učiniti drugačijim nego što je danas. Sećanje nije otrcana kragna da se prosto izvrne na drugu stranu i zablista novim sjajem. Sećanje je temelj sadašnjosti i budućnosti, a ako je temelj od lošeg materijala, kuća će se srušiti na prvom vetru, o vazdušnim udarima da ne govorimo. E, o tome treba da razmišljaju svi Vučići, Izetbegovići, Tačiji... Pa da izračunaju šta su sami u taj temelj ugradili i onda se čistih računa pred sobom i svojima obrate drugima. I zaista razgovaraju. Potrajaće to, zato što nisu u stanju da razmene naočari i kroz sočivo drugih razaznaju sve one nijasne crne. A frau Merkel ne može da im pozajmi one naočari kroz koje su se Nemci i Francuzi merkali i gledali decenijama posle Drugog svetskog rata.
Svako mora imati svog optičara, pouzdanog, preciznog i tačnog.
Nastavak na Nezavisne Novine...
