Izvor: Glas javnosti, 03.Okt.2009, 09:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve komšije već u dušu poznaju
Selo Ostojićevo, nadomak Čoke, poodavno je „svet u malom“, u njemu već decenijama, u miru i harmoniji, žive Srbi, Mađari, Slovaci i Poljaci, a idilična multietnička sredina nedavno je dobila i nove stanovnike. Naime, u ovom severnobanatskom selu porodično gnezdo su nedavno svili jedan Englez i jedna Tajlanđanka. Za kratko vreme su penzionisani profesor tehničkog obrazovanja Tomas Danijel Hauton iz okoline Liverpula i njegova lepša polovina Mintra svojom neposrednošću osvojili srca >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i simpatije oko 2.800 meštana Ostojićeva. I neobičan bračni par za žitelje Ostojićeva ima samo reči hvale jer su, kako kažu, prema svima ljubazni i uvek spremni da pomognu.
Pomažu i u školi
- Knjižni fond naše biblioteke obogatićemo knjigama koje će nam Den doneti iz Engleske. S njim smo se dogovorili da prisustvuje i časovima engleskog jezika kako bi deca upotpunila fond reči i produbila konverzaciju. U planu je da njegova iskustva sa plovidbi svetskim okeanima i morima budu iskorišćena i na časovima geografije. Kao nekadašnji prosvetni radnik, Den je oduševljen saradnjom sa našom školom - nabraja Maja Lazić, bibliotekarka i učiteljica u OŠ „Dr Tihomir Ostojić“.
Život na obali Panonskog mora
Den, kako meštani oslovljavaju svog Engleza, 16 godina je brodario svetskim morima i okeanima. Na jednom takvom putešestviju upoznao je na Tajlandu svoju suprugu Mintru. Den je uvek maštao da kupi kuću kraj mora i uživa gledajući plavo-zelenu pučinu. Vetrovi života su ga, međutim, doveli na sever Banata i prostor nekadašnjeg Panonskog mora.
- U zavisnosti od toga šta u tom trenutku dospeva na nepreglednim plodnim njivama, moje „more“ je zeleno, žuto, crno ili, kada pada sneg, belo. NJime ne saobraćaju brodovi i čamci, nego traktori. Kada sam svojevremeno na Internetu video da se prodaje moja sadašnja kuća, odlučio sam da je kupim jer mi je odgovarala cena i kako izgleda. Sin mi je rekao da sam lud, jer Srbija na Zapadu u to vreme nije bila na dobrom glasu. Shvatio je zašto sam to učinio tek kada me je prvi put posetio. Priznao je da su i prema njemu ljudi bili jako ljubazni, ali mi je saopštio da ne bi mogao da živi u Ostojićevu. I dalje je ostao pri stavu da se ponašam kao dete i radim lude stvari - priča, uz široki osmeh, Englez iz Banata.
LJubav prema pučini Den ni u Ostojićevu nije zapostavio, jer u slobodno vreme izrađuje makete brodova, dok Mintra brine o cveću, ali i, kao svaka vojvođanska Sosa, gaji patke, kokoške i ćurke.
Pošto je Mintra jako vezana za Tajland, razmišljaju da kupe jednu kuću i u njenoj otadžbini, kako bi tokom godine neko vreme tamo provodili.
- U Engleskoj nisam znao ni ko mi je prvi komšija, a u Ostojićevu poznajem skoro sve meštane. Mintra i ja upoznali smo divne i ljubazne prijatelje u Senti, Subotici i Nišu - kaže Den.
Prvi put videla sneg
Den priznaje da njegovo znanje srpskog jezika još nije na zavidnom nivou, te da su se prve reči koje je naučio da izgovara odnosile na građevinarstvo. Sa majstorima koji su renovirali njegov dom sporazumevao se crtežima i samo znao da kaže reči „cigla“ i „drvo“. Za razliku od Dena, Mintra se znatno bolje snalazi sa srpskim jezikom, ali i sa našom kuhinjom. Na sasvim tečnom srpskom jeziku nekadašnja zlatarka kaže da obožava da priprema sarmu, kiseli kupus sa šunkom, pasulj, boraniju, riblju čorbu, ali i torte.
- U Ostojićevu sam pre dve godine prvi put videla sneg. Tog 12. januarskog jutra Den me je oko šest sati probudio i pozvao u dvorište. Bilo je divno, a neko vreme provela sam fotografišući pahulje. Tajland je tropska zemlja i tokom cele godine je vruće. Iako sam vezana za svoju otadžbinu i porodicu, zbog ljubavi prema Denu prihvatila sam da dođem u Srbiju i nisam se pokajala - kaže Mintra.
