Izvor: Blic, 15.Apr.2010, 01:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svako vreme nudi lične izbore
Kakva god da su vremena, opstaje čovek koji ima nadu - rekao je Tihomir Stanić dobitnik nagrade za najbolje glumačko ostvarenje na 15. glumačkim svečanostima „Milivoje Živanović“ u Požarevcu. Priznanje mu je dodeljeno za ulogu Anđelka u predstavi „Falsifikator“ pisca i reditelja Gorana Markovića (Beogradsko dramsko pozorište), a u razgovoru za „Blic“ poznati glumac govori o toj ulozi, svome ocu po kome je i skrojen taj dramski lik, manipulaciji i verovanju, (ne)moći umetnosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << filmovima koje radi, situaciji u pozorištu.
„Falsifikator" je uzbudljiva, i gorka i duhovita, scenska pripovest o čoveku koji je bez ikakvog interesa i iz najboljih namera ljudima delio diplome, zbog čega je razume se bio i zloupotrebljavan, a govoreći o ulozi Anđelka i priznanju koje je za nju dobio Tihomir Stanić u razgovoru za „Blic" kaže: „Nagrada me stvarno obradovala. Odavno sam naučio da ne razmišljam o nagradama u smislu očekivanja jer su to stvari koje ne zavise od mene. Ali ova priznanja za ulogu Anđelka, nagrada publike i stručnog žirija, za mene imaju posebnu važnost.
Zbog činjenice da je taj lik stvaran po ugledu na vašeg oca?
- Da, model za taj lik je moj otac, od čije smrti je prošlo dve decenije, koji je verovao u prosvećivanje, u to da obrazovani ljudi mogu svet učiniti boljim. Iz tog svog snažnog uverenja u situacijama kad nije uspevao ili kada bi zakasnio da iškoluje ljude, on im je davao svedočanstva uz obavezu da se uz taj papir koji im je dao sami doškoluju.
I verovao je da će oni to uraditi?
- Da, verovao je. Bio učitelj u osnovnoj školi, u malim mestima, gde su đaci i ljudi prelazili po pet, deset i više kilometara do škole. Kod njega nije bilo jedinica i smatrao je da svako ko učini napor i dođe u učionicu zaslužuje najmanje dvojku. I nikada ništa nije tražio za uzvrat. Radovalo ga je da ljude približi i privoli školi.
Nameće se pitanje malverzacije sa diplomama i manipulacije kao fenomena uopšteuzev koji su nesumnjivo deo naše realnosti?
- Ne mislim da je ovo vreme u kome živimo, i koje jeste prepuno manipulacija, gore od nekog drugog vremena. Može da zaliči na opšte mesto ovo što hoću da kažem, ali... Postoji priča, odnosno tema kojom se dosta dugo bavim. To je priča o Dijani Budisavljević koja je spasavala decu iz ustaškog logora Jasenovac. I u najmračnijem vremenu i dobu bestijalnosti ona je našla načina da bude plemenita. Dakle, svako vreme nudi mogućnost izbora. Dobrota, moral, plemenitost - to je pitanje izbora, a sve ostalo su opravdanja.
Nisu retki oni koji smatraju da danas ipak dominiraju i uspevaju uglavnom oni koji su izabrali manipulaciju?
- Verujem i znam da se može opstati i bez manipulacije. Ima izreka koja kaže: čini dobro i dobru se nadaj. Čovek koji ima nadu opstaje. Opravdanost nade je posebno pitanje. Poslovica ukazuje na preduslov koji je potreban da bi se nadao dobru. Taj preduslov je sadržan u rečima ’čini dobro’. Verujem u kosmičku pravdu i verujem da manipulanti na kraju budu izmanipulisani ako ne od nekog drugog a ono sami od sebe. Sami se oni preigraju i izmanipulišu svoj život.
Osim nagrade na glumačkim svečanostima, šta je trenutno aktuelno u vašem profesionalnom životu?
- Krajem prošle godine, kao koproducent i glumac, završio sam film „Neprijatelj" reditelja Dejana Zečevića. Sem mog „Balkan filma" iz Dubice producent je i „Biberče prodakšn" iz Beograda. Imamo koproducente iz Hrvatske, Slovenije, Mađarske. Radili smo ga na Kozari, na Mrakovici, između ostalog napravili pet kilometara puta da bi uopšte mogli da ga snimamo. Dakle, radili smo film „Neprijatelj" koji je na konkursu za kinematografiju Ministarstva Republike Srpske visoko vrednovan, ali još uvek čekamo sredstva kojima ćemo izmiriti dugovanja koja su nastala tokom rada na filmu. Spremam i još par novih projekata. Jedan od njih je film po romanu Vladimira Kecmanovića „Top je bio vreo", scenario i režija Boban Skerlić. Taj film je dobio sredstva na konkursu Ministarstva kulture Republike Srbije. Prošle godine smo počeli i ovog leta bi trebalo da završimo snimanje filma „Granice kiše" koji režiraju Vlastimir Sudar i Nikola Mijović. Sledeće godine planiramo da radimo film „Falsifikator" po scenariju i u režiji Gorana Markovića. A svih ovih godina, paralelno, sa ekipom ljudi na čijem je čelu Đorđe Kadijević pripremam film o Jasenovcu i Dijani Budisavljević koju malopre pomenuh. Taj film je zapravo razlog zbog koga sam uopšte zakoračio u pruducentske kinematografske vode i osnovao „Balkan film" u Republici Srpskoj i sada „Drina film" u Beogradu, ne bismo li napokon snimili jedan ozbiljan igrani film o Jasenovcu.
Počeli smo od napuštenog doma kulture u selu Johova - između Dubice i Kostajnice, gde sam proveo detinjstvo i gde je sniman film „Turneja" - da pravimo filmski studio, i to me preokupira. Svi ovi filmovi će tamo biti snimani.
Vi ste sad prvo producent pa glumac ili obrnuto?
Važno je da sam i jedno i drugo. Kao glumac u prilici sam da krenem da radim nešto što želim da uradim već čitavu deceniju. Serija od 30 desetominutnih epizoda „Znakovi pored puta" po delu Ive Andrića kojom ćemo ispratiti važne tačke njegovog životnog puta. Snimaćemo u Travniku, Višegradu, Vatikanu, Trstu, Berlinu i drugim gradovima gde je bivao. Nadam se da će biti gotovo u jesen 2011. kada se obeležava pet decenija od kada je dobio Nobelovu nagradu. Sve o čemu sam govorio je jako ambiciozno ali ostvarivo jer ne radim to sam već uz pomoć mnogih vrsnih autora i drugih vrednih ljudi.
Uz toliki angažman i kao čovek bogate karijere kako gledate na pitanje (ne)moći umetnosti, njenu poziciju danas?
- Zavisi šta joj je ambicija. Ako želi da utiče na dnevna dešavanja, apsolutno je nemoćna. Ali, ako govorimo na duže staze, o tome da ona seje kvalitetno zrnevlje i seme koje tek treba da probije tvrdu koru primitivizma i neobrazovanosti, onda je i te kako moćna.
A vaše viđenje sadašnje situacije u ovdašnjim pozorištima, smanjivanju broja zaposlenih shodno novim zakonima...
- Ja sam se 1999/2000. godine kao predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije jako angažovao oko raznih statusnih glumačko-umetničkih pitanja. Mislim da se danas, kao i ranije, zanemaruje strahovito važno pitanje, pitanje inertnosti. Oduvek je bilo jasno da se ne sme i ne može čekati da neko drugi umesto tebe nešto uradi. Dakle, kad većina shvati da od njih samih zavisi njihova sudbina, onda će stvari biti drugačije, sređenije. Sada, i bukvalno, zanesen ovim projektima o kojima sam govorio, jednostavno ne razmišljam o tim problemima. Naravno, da sam došao na mesto upravnika „Ateljea" kao što je postojala mogućnost, vrlo bih se bavio tim pitanjima i, verovatno, živ se iskidao. Srećom nisam upravnik i zato mogu da se bavim ovim svojim snovima.
