Izvor: Politika, 04.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaki bunar svoju priču ima
Nekada je Vranje bilo poznato po više od 200 bunara
Vranje – U Donje, ali i, u Gornje Vranje, u Dudinom, Lenkinom, Sofkinom, Koštaninom, Borinom, Mitketovom ili Čapljinom sokaku nije bilo čorbadžijskog, a ni sirotinjskog dvorišta bez bunara. Ovako se na svakom koraku u gradu pod Pržarom može čuti za više od 200 starih vranjskih bunara.
Na originalan način, kako je samo to on umeo, nedavno je pokojni Čedomir Marković, poznati novinar, o svakom vranjskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bunaru zapisao priču. A onda sve to, uz fotografiju svakog opisanog bunara, objavio u knjizi koja pleni svojim pitkim i reporterski lepršavim skaskama o Sandinom, Baba Zlatinom, Džipkovskom, Cvetkovom, Suljinskom, Tonetovom, Džokinskom Džikinom, Pakinom, Dančinom, Pop Antonijevom, Savinom i drugim bunarima iskonskim zaštitnicima od žeđi i suše.
Zbog zahuktale urbanizacije i izgradnje gradske vodovodne mreže, mnogi bunari su zapušteni. Vranjanci su se nekada, u dobra stara vremena, vodom snabdevali isključivo iz bunara. Međutim, u poslednje vreme od 200 bunara, nekoliko desetina je zatrpano ili je pretvoreno u septičke jame. Marković ih je "perom i kamerom" sačuvao. Svaki bunar u Vranju ima svoje ime. Za bunare se vezuju mnogi porodični događaji. Život se odvijao oko bunara. Rađale ljubavi, sklapali poslovi, dočekivali i ispraćali gosti. Uz njih je mirisalo cveće osećao se zdravac. Bilo je to "ono", pravo Vranje.
Najpoznatiji i najposećeniji bunar u rodnom gradu Bore Stankovića je svakako bunar piščeve baba Zlate.
Davne 1840. godine u Kusom blatu, baba Zlata je prva sagradila kuću i bunar. Nešto kasnije ovde je nastala velika mahala, a njeno sokače zvalo se Baba Zlatino. Danas je to Baba Zlatina ulica, jedna od retkih vranjskih ulica sa kaldrmom koja podseća na teferič i dert starih Vranjanaca. Od 1967. godine baba Zlatin dom je pretvoren u Muzej-kuću njenog unuka Borisava Stankovića. Kada ispod velikog oraha, čije grane miluju visoki zid sa crepčićima, zaškripi i otvori se stara drvena kapija, pogled pada na kuću iz 19. veka ispred koji je zidanim "santračem" obezbeđen stari bunar. Inače, iz ovog zaboravljenog bunara, dubine desetak metara, vodu je pio Bora Stanković. Bunar nije održavan i redovno čišćen jer baba Zlata nije imala novca. Bora Stanković je pijući vodu iz bunara, "obogaćenu" bakterijama oboleo od uremije, koja je za njega bila kobna.
Danas mnogi posetioci kuće Bore Stankovića ne mogu da se okrepe hladnom vodom, jer ona nije za piće. Zato su neki bunari, koji se održavaju, još uvek u funkciji. Kako je Vranje, naročito u letnjim mesecima, vrlo često bez vode, veliku pomoć u snabdevanju pružali su upravo ovi bunari. Zbog toga su, u gluvo doba noći, neki išli po vodu na tuđ bunar, a kad ujutru gazda vidi da nema vode očajno uzvikne: "Lele, iz bunar mi vodu iscrpaše". To je Čedomiru Markoviću poslužilo da knjizi stavi baš ovakav naslov. Nakon izgradnje akumulacije i vodosistema "Prvonek" Vranje ne kuburi više sa vodom, pa je manje interesovanje za bunare, sve dok ne dođe do neke veće havarije na vodovodnim instalacijama.
A. Davinić
[objavljeno: 04.06.2007.]
