Izvor: Glas javnosti, 09.Nov.2009, 10:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaka nacionalna država spasava samu sebe
BEOGRAD - Pitanje statuta Vojvodine proteklih meseci dizalo je tenzije u Srbiji, a često su pominjani i termini separatizam, otcepljenje, navodno stvaranje nekakve države u državi. Uporedo s tim aktuelan je i problem Kosova, a građani osećaju i sve posledice ekonomske krize.
Prof. dr Mihailo Marković, najznačajniji srpski filozof 20. veka, redovni član SANU i autor više knjiga od kojih „Dijalektička teorija značenja“ i „Filozofski osnovi nauke“ spadaju u svetsku filozofsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << baštinu, u razgovoru za Glas javnosti iznosi svoje viđenje problema Vojvodine, Kosova, ali i aktuelne političke i ekonomske situacije u Srbiji.
- Da se nisu umešale strane velike sile problem Vojvodine bi se sveo na to da li ta pokrajina treba da ima nešto više ili nešto manje autonomije. S obzirom na to da je većina stanovništva srpske nacionalnosti pitanje otcepljenja se uopšte ne bi postavljalo. Međutim, NATO sile, pre svega Amerika, ogorčene što su zbog neposlušnosti i otpora Srba izgubile deset dragocenih godina (kao Nemačka odlučujuća tri meseca u Drugom svetskom ratu), što je za to vreme Rusija stala na noge, a Kina se izvanredno razvila, pa su propali planovi o svetskoj dominaciji, odlučile su da Srbiju potpuno razbiju i da joj otcepe ne samo Kosovo i Crnu Goru, već i Vojvodinu, a kasnije i Rašku (Sandžak).
Dakle, iza novog statuta Vojvodine stoje moćni strani sponzori. Predsednik Tadić je verovatno pred poslednje predsedničke izbore obećao svoju saglasnost. Međutim, kad je shvatio koliku političku štetu bi mu to nanelo u Srbiji, povukao se. NJegova partija će na kraju verovatno prihvatiti neku redigovanu verziju vojvođanskog statuta. Da li će to zadovoljiti vojvođanske autonomaše i da li će to moći da prođe u Narodnoj skupštini Srbije - ostaje da se vidi.
Ja jesam za razumnu dozu autonomnosti Vojvodine, ali sam odlučno protiv bilo kakvih elemenata suverenosti (kakvih je bilo u Ustavu Jugoslavije od 1974. godine).
REHABILITACIJE PRED SUDOM ISTORIJE
Šta mislite o rehabilitacijama Draže Mihailovića, Dragiše Cvetkovića i ostalih?
- Sadašnji režim i njegovi sudovi čine nešto što nije moguće nigde u Evropi, ni u svetu. Bez trunke sumnje, zna se šta je bio fašizam i nikome ne pada na pamet da menja status onih koji su s njim sklapali paktove, opravdavali ga u filozofiji ili literaturi (Hajdeger, Đentile, Knut Hamsun, Ezra Paund) ili, još gore, vojno i politički sarađivali s njim (Peter, Laval, Kvisling, Nedić, Mihailović). U sadašnjoj kampanji revizija istorije Drugog svetskog rata, zahtev za rehabilitaciju, recimo Cvetkovića i Mihailovića, opravdava se tako što se kaže da su oni po svojim subjektivnim uverenjima bili anglofili, a ne fašisti. Međutim, Staljin je bio komunista, a pobio je više ruskih komunista nego i sam Hitler. Čerčil i Ruzvelt su bili antikomunisti, ali su sjajno sarađivali s komunističkim Sovjetskim Savezom u toku Drugog svetskog rata. Istorijski sud se formira, pre svega, na osnovu onog što su ljudi radili, a ne onog u šta su subjektivno verovali.
OBNAVLJANJE LEVICE
Da li je moguće obnavljanje levice u Srbiji?
- Obnavljanje levice u Srbiji nije samo moguće, već neminovno. Bez nje nikakvo humanije društvo neće biti moguće. I to neće biti lepa želja, već neminovnost - kad narodu dosadi birokratizam državnog kapitalizma. Samo to se neće desiti sutra, već prekosutra.
Upravo taj ustav poslužio je kao izgovor kosovskim Albancima da traže republiku s pravom na otcepljenje. Problem Kosova i dalje je aktuelan. Kako se može rešiti?
- Ukoliko naša država zadrži sadašnji stav nepriznavanja nezavisnosti Kosova, taj problem će izvesno vreme stagnirati. Neko drukčije rešenje će biti moguće onda kad se značajno promene uslovi. Sigurno je da će moć SAD i njen uticaj na Evropu opadati u vremenu koje dolazi. Neizvesno je da li će na kraju Kosovo i Metohija biti podeljeno ili će ostati u okviru neke labave federacije Srbije. Ne verujem da će ono u celini postati suverena država.
Živimo u vreme globalizacije u kojoj se razbijaju nacionalne države i teži zajednicama regija. Na koji način se globalizacija može odraziti na nas?
- Mora se razlikovati globalizacija (kao pozitivni istorijski proces svetske političke, ekonomske i kulturne integracije) i globalizam (kao ideologija i politika svetske dominacije SAD i njenih saveznika). Globalizacija dovodi do sve veće saradnje među nacionalnim državama, globalizam ih razbija jer mu pružaju otpor. Globalizacija će trajno napredovati, dok je era proameričkog globalizma već prošla. U sadašnjoj krizi su jedino nacionalne države mogle uspešno da funkcionišu, da prikupljaju poreze, štampaju novac, ulažu ga u banke i druga privredna preduzeća, da sprečavaju potpuni ekonomski slom. Svi instrumenti globalizma su bili nemoćni: MMF, Svetska banka, G-8, G-20, NATO (na primer u Gruziji). Kod nas je još, u većoj meri nego što je opravdano, prisutan strah od centara globalizma i od onog što nam mogu učiniti na Kosovu, u Republici Srpskoj, Vojvodini i Raškoj. Ali, globalizacija funkcioniše nesmetano - otud povećana saradnja s Rusijom i Kinom.
Kako vidite Srbiju danas?
- O kritičkom današnjem stanju Srbije sam mnogo pisao drugde u poslednje vreme. Nema nade da bi bilo koja politička partija mogla, po slobodnom izboru (na osnovu nepostojećih vizija svojih vođa), da učini bilo šta što bi moglo da nas spase. Ipak, prisutna je svest o samoodržanju i o onome što se mora učiniti da bi se preživelo. Američki predsednik Buš je 2008. godine nacionalizovao neke banke - protiv svih svojih uverenja, jer je to morao učiniti da bi finansijski i ekonomski sistem SAD preživeo. Sad je naše političko rukovodstvo, pred neposrednom opasnošću od državnog bankrotstva, pronašlo da postoji i treći i četvrti stub na koje se naša politika i privreda mogu osloniti. To su Rusija i Kina. Te zemlje imaju znatne devizne rezerve - prva oko 800, a druga blizu 2.000 milijardi dolara. One su jedine koje nam mogu pomoći. Vodeće evropske sile (Nemačka, Francuska, Engleska) imaju tek poneku desetinu milijardi dolara, a SAD su u katastrofalnom minusu od oko 40.000 milijardi (40 triliona ili preko tri godišnja bruto nacionalna dohotka).
Znači li to da bi nam eventualni ulazak u NATO doneo nove dugove?
- Ulazak u NATO, pored ostalih zala, doneo bi nam i nove dugove za ponovno naoružavanje američkim oružjem. Ulazak u Evropsku zajednicu je svojevremeno Grčkoj i Portugaliji doneo velike kredite - ali to su tada bile jedine dve siromašne zemlje u bogatoj zajednici. Sad ih već ima mnogo - od Estonije i Litvanije do Bugarske i Rumunije.
Sem toga, sad je (i još će godinama trajati) kriza, nezaposlenost i strah od sutrašnjice. Svaka nacionalna država spasava samu sebe; evropske solidarnosti je jako malo. Ako nas ikada budu hteli da prime (u šta sumnjam), s te strane se nikakva znatnija pomoć ne može očekivati. Rusija i Kina već počinju da nam pomažu da značajnim javnim radovima i obnovom infrastrukture pokrenemo našu polumrtvu privredu. Svaki realista će se složiti da je to jedini zračak svetlosti na horizontu.
Liberalni kapitalizam je doživeo slom, nastupa vreme državnog kapitalizma. Gde smo tu mi?
- Liberalni kapitalizam je u svetu zaista doživeo slom. Naši političari o tome još ništa nisu čuli i ponašaju se kao da se još ništa bitno nije desilo. Naša vlada još sledi premudru misao Zorana Đinđića: „Država nije servis privrede“. Po neoliberalističkom receptu, ona se trudi da se što manje meša u ekonomiju. U Americi država je nacionalizovala banke ili uvela strogu regulaciju nad njima. Kod nas su dogme neoliberalizma još netaknute.
Da li je i kako u tim uslovima moguće ostvariti humanije društvo?
- Do humanijeg društva se može doći u dva krupna koraka. Najpre mora ojačati državna regulacija. Iz sadašnjeg privatnog kapitalizma mora se preći u državni kapitalizam, s državnom brigom o bankarstvu, o velikim privrednim sistemima, ali i o poljoprivredi (recimo o investicijama u toj oblasti, o otkupu poljoprivrednih proizvoda, o organizovanom izvozu voća, povrća i mesa u Rusiju i druge zemlje), o školstvu, zdravstvu, nauci i kulturi.
Drugi je korak - demokratizacija i humanizacija države. Opšte povećanje državne regulacije neizbežno bi dovelo do nepodnošljivog jačanja birokratskih struktura kad se ne bi od početka vodilo računa o jačanju participativne demokratije.
Šta to konkretno znači?
- Državne funkcionere i privredne rukovodioce ne smeju postavljati partije iz redova svojih lojalnih članova, najčešće nekompetentnih za poslove koji im se poveravaju - kao što je to sad slučaj. Oni se moraju birati uz učešće zaposlenih i po predlogu kompetentnih stručnjaka iz određene oblasti. Mora se ponovo afirmisati veće proizvođača kao deo Narodne skupštine. Ono je bilo predviđeno našim Ustavom iz 1969. godine, ali bi tek sad u punoj meri došlo do izražaja kad više nema monopola moći samo jedne određene partije.
Istovremeno s demokratizacijom države mora se demokratizovati odlučivanje u privrednim organizacijama. U upravne odbore preduzeća moraju se, pored stručnjaka koje postavlja država, birati i predstavnici zaposlenih. U raspodeli dobiti, pored vlasnika, moraju učestvovati i oni koji su je svojim radom proizveli.
Imate li savet za naše političare šta da rade?
- U državnom kapitalizmu mora od početka postojati valjan socijalni program, kao u Skandinaviji, Kini i Južnoj Koreji. Naši političari, kojima su usta puna Evrope, morali bi odmah prihvatiti i primeniti socijalne zakone koji važe u Evropi. Trebalo bi, pre svega, prihvatiti Socijalnu povelju Evropske zajednice, koju, sem profesora Oskara Kovača, niko i ne spominje.
Građani Srbije svakodnevno se suočavaju sa raznim socijalnim problemima i nepravdama. Očekivala se „vruća“ jesen, a levo i desno orijentisane stranke istupale su sa svojim stavovima o radničkom nezadovoljstvu i načinima rešavanja nagomilanih problema. Međutim, čini se da je malo partija koje se zaista brinu o socijalnoj pravdi. Kakav je vaš stav prema levici i desnici u Srbiji?
- Uobičajeno je da se pod „levicom“ podrazumevaju one političke snage koje se angažuju za svet rada, za socijalnu pravdu i solidarnost, dok „desnica“ karakteriše one koji se zalažu za svet kapitala, neravnopravnosti i povećanja socijalnih razlika.
REHABILITACIJE PRED SUDOM ISTORIJE
Šta mislite o rehabilitacijama Draže Mihailovića, Dragiše Cvetkovića i ostalih?
- Sadašnji režim i njegovi sudovi čine nešto što nije moguće nigde u Evropi, ni u svetu. Bez trunke sumnje, zna se šta je bio fašizam i nikome ne pada na pamet da menja status onih koji su s njim sklapali paktove, opravdavali ga u filozofiji ili literaturi (Hajdeger, Đentile, Knut Hamsun, Ezra Paund) ili, još gore, vojno i politički sarađivali s njim (Peter, Laval, Kvisling, Nedić, Mihailović). U sadašnjoj kampanji revizija istorije Drugog svetskog rata, zahtev za rehabilitaciju, recimo Cvetkovića i Mihailovića, opravdava se tako što se kaže da su oni po svojim subjektivnim uverenjima bili anglofili, a ne fašisti. Međutim, Staljin je bio komunista, a pobio je više ruskih komunista nego i sam Hitler. Čerčil i Ruzvelt su bili antikomunisti, ali su sjajno sarađivali s komunističkim Sovjetskim Savezom u toku Drugog svetskog rata. Istorijski sud se formira, pre svega, na osnovu onog što su ljudi radili, a ne onog u šta su subjektivno verovali.
OBNAVLJANJE LEVICE
Da li je moguće obnavljanje levice u Srbiji?
- Obnavljanje levice u Srbiji nije samo moguće, već neminovno. Bez nje nikakvo humanije društvo neće biti moguće. I to neće biti lepa želja, već neminovnost - kad narodu dosadi birokratizam državnog kapitalizma. Samo to se neće desiti sutra, već prekosutra.
U sadašnjim okolnostima, očekujete li da će se Srbija uskoro naći pred novim izborima?
- Ma koliko situacija u Srbiji bila loša, mislim da još nismo pred novim izborima. Vlada i dalje ima skupštinsku većinu i, dok je to tako, novi izbori se ne mogu raspisati. U narodu nema entuzijazma ni za kakve izbore. Dosadilo mu je da sluša priče za koje zna da nisu tačne i obećanja za koja zna da se neće ostvariti. Izbeglice i tzv. žrtve tranzicije ne žele da ih režimski agitatori ponovo plaše da će nas Amerikanci opet bombardovati ako glasaju za radikale ili naprednjake.
Naprednjaci su imali veliku šansu, ali nisu vukli pravi potez kad je Vučiću stigao poziv iz Vašingtona. Amerikanci su hteli da stave Tadiću do znanja da nije nezamenljiv, a da od Vučića izvuku poneku pozitivnu izjavu poput one da se „bez Amerikanaca ovde ne može ništa uraditi“. Uspeli su da oslabe i jednog i drugog. Prvi se zabrinuo i napravio nekoliko propusta prilikom posete Medvedeva. Nije se, na primer, smelo dovesti do toga da ambasador Konuzin jetko izjavi da je trebalo manje vremena da se oslobodi Beograd nego da se trima beogradskim ulicama vrate imena njihovih ruskih oslobodilaca.
Dakle, naš predsednik se nije pokazao kao vešt igrač u igri za dobijanje milijarde dolara. Vučić je imao priliku da se ograniči na učtive, ali opore izjave. Ali, on se izgleda orijentisao na to da Amerima stavi na znanje da bi i oni mogli da budu isto tako korektni saradnici kao drugi. Šteta.
