Izvor: Blic, 20.Feb.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suze, krv i šovinizam „po poslovniku“
U toku prethodne nedelje ispisana je do sada najcrnja stranica u „novoj eri” parlamentarizma u Srbiji. Naime, u to vreme u Skupštini su se odvijale celodnevne žučne rasprave, pri čemu nijedna reč nije izgovorena o pitanjima na dnevnom redu. Puna četiri dana trajala je opstrukcija i blokada rada Skupštine svim, ali skoro bez izuzetka, poslovnikom zabranjenim sredstvima. U skupštinskim raspravama tih dana prikazan je ceo spektar antidemokratskih i prljavih metoda opstrukcije - od >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prostačkih uvreda i kleveta do tuče. Na kraju je zasedanje Skupštine „začinjeno” teškim šovinističkim ispadom lidera Nove Srbije Velimira Ilića.
Skupština je praktično u blokadi neprekidno od formiranja nove Vlade Srbije (7. jul 2008). To je prvenstveno posledica dva nova politička razloga. Prvi je razvrgavanje postignutog načelnog sporazuma SRS i DSS-NS sa SPS o formiranju zajedničke vlade, kao i njihovog potpisanog koalicionog sporazuma na nivou Beograda. Naime, od trenutka ulaska koalicije SPS-UPS-JS u zajedničku vladu sa koalicijom „Za evropsku Srbiju”, počela je neprekidna opstrukcija rada Skupštine, a time i samog Ustava, grubom zloupotrebom i kršenjem skupštinskog poslovnika, pre svega od strane SRS, a u znak osvete zbog „za dlaku” izgubljene vlasti. Drugi razlog neprekidne opstrukcije i blokade skupštinskih zasedanja bio je septembarski raspad SRS i formiranje novog poslaničkog kluba „Napred Srbijo” i Napredne stranke Srbije, na čelu sa T. Nikolićem i A. Vučićem. Od toga časa, skupštinska zasedanja najvećim delom su proticala u znaku teških političkih optužbi, uvreda i kleveta radikala na račun dojučerašnjih partijskih drugova, uključujući i morbidne kletve upućene T. Nikoliću i njegovom potomstvu, a uz neprekidne zahteve da se poslanički mandati „otcepljenih naprednjaka” vrate SRS-u. Takva „komunikacija” radikala i naprednjaka logično se prošle nedelje završila tučom.
A onda je, kao šlag na tortu, na scenu stupio čuveni „skandal majstor” V. Ilić sa svojim šovinističkim govorom. Taj govor mržnje, formalno preko imena Rasima Ljajića, upućen je, pre svega, muslimanima, ali i svima koji po nacionalnosti nisu Srbi. Za to je dobio samo opomenu! Takva vrsta ispada je po Ustavu (član 49) kažnjivo delo, a po Krivičnom zakoniku krivično delo. Naime, u članu 317 ovoga Zakonika piše: „Ko izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, ili netrpeljivost među narodima i etničkim zajednicama koje žive u Srbiji, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.” U stavu tri ovoga člana propisano je da će onaj ko izvrši ovo krivično delo „zloupotrebom položaja”, biti kažnjen „zatvorom od jedne do osam godina”. U pogledu krivice, potreban je umišljaj, ali je dovoljno i postojanje eventualnog umišljaja. Pri tome, ustavna odredba (član 103) da „narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije”, ne može se odnositi na ono „izraženo mišljenje” kojim se vrši krivično delo. Naravno, za zvaničnu krivično-pravnu kvalifikaciju Ilićevog „patriotskog” govora, nadležni su tužilaštvo, odnosno sud.
Kad je reč o tome kako se može uspostaviti elementarni red i kultura govora i ponašanja poslanika, teško je dati pouzdan odgovor i predložiti rešenje koje bi ubrzo dalo ozbiljne rezultate. Pre svega, rešenje nije u raspisivanju vanrednih izbora, jer bi oni, u suštini, reprodukovali sadašnji sastav Skupštine i produbili političku krizu u Srbiji. Suštinski uzrok neprekidne parlamentarne krize i blokade je, nesumnjivo, nedostatak demokratske i parlamentarne tradicije i političke kulture, kao i nasleđene, a neprevaziđene duboke ideološke podele u okviru srpskog naroda i društva. Tome, svakako, treba dodati bezobzirnu stranačku borbu preko skupštinskih TV prenosa za glasove birača, to jest koja je put i sredstvo ličnog bogaćenja. Zato nam za sada, nažalost, preostaje samo energična primena disciplinskih mera prema onim poslanicima koji grubo i neprekidno krše skupštinski poslovnik. Iako one ne mogu suštinski i dugoročno rešiti problem, mogu bar ozbiljno doprineti uspostavljanju elementarnog reda i efikasnosti u radu Skupštine.
Sam poslovnik, i bez ovih dana izvršenih promena, bio je, u osnovi, dobar. Problem je, međutim, bio u tome što on godinama unazad, naročito u prethodnom i tekućem skupštinskom mandatu, nije dosledno i energično primenjivan od strane predsednika Skupštine, već je, po inerciji, tolerisano njegovo sistematsko kršenje od strane nesavesnih poslanika opozicije. Naime, dozvoljavane su bezbrojne diskusije povodom navodnih povreda poslovnika (kojih nije bilo), kao i beskrajne rasprave o pitanjima koja nisu u vezi sa dnevnim redom, što poslovnik izričito zabranjuje (član 103). A skoro redovno je izostajalo izricanje disciplinskih mera za takve teške prekršaje parlamentarnog reda (opomene, oduzimanje reči i udaljenje sa sednice), uz koje se obavezno izriču i novčane kazne od 3.000. do 32.000. dinara. Pri tome, disciplinske mere nisu poslovnikom bile predviđene kao mogućnost, već kao obaveza predsedavajućeg u slučajevima kršenja poslovnika. A kad se jednom kontrola potpuno ispusti iz ruku, teško je ukinuti faktički „stečena prava”, zaustaviti njihovu zloupotrebu i uspostaviti red i disciplinu u radu parlamenta, koji se uveliko pretvorio u „kozačku skupštinu”.
Ovih dana izvršene izmene skupštinskog poslovnika u osnovi su dobre. Najveći efekat treba očekivati od izmena kojima se bitno sužava prostor za beskrajne rasprave o nepostojećim povredama poslovnika i o pitanjima koja nisu na dnevnom redu, a donekle i od odredbi kojima se racionalizuje i ubrzava rasprava o amandmanima, koja je često korišćena kao vid nedozvoljene opstrukcije. Ne treba se, međutim, nadati da će time biti sasvim rešen problem blokade skupštinskog rada, jer su „mašta” i destruktivna snaga opozicije, koje se zasnivaju na mržnji prema vladajućoj koaliciji - neiscrpni.
