Izvor: Vesti-online.com, 19.Nov.2013, 12:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Suze Stjepana Mesića

Dan nakon što je 30. oktobra u Zagrebu, gotovo u potpunoj medijskoj tišini sahranjen poslednji narodni heroj u Hrvatskoj iz Drugog svetskog rata i veliki antifašista Milutin Baltić, u Beogradu je, u intervjuu nedeljniku NIN, zaplakao Stjepan Mesić.

Milka Ljubičić

Nije bivši hrvatski predsednik pustio suzu za Baltićem, Srbinom iz okoline Gline koji je umro u 93. godini života, kao što ga nije rastužila ni smrt Kordunaša Radeta Bulata, Baltićevog ispisnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << i sunarodnika, partizanskog generala i takođe narodnog heroja, koji je ispustio dušu krajem januara ove godine.

Mesiću su ovlažile oči dok je NIN-u pričao o razminiranju rodne kuće Nikole Tesle u Lici i o tome kako mu je austrijski premijer rekao da treba da se ponosi što je Tesla iz Hrvatske.

Na pitanje novinara da li plače zato što Nikola Tesla nije Hrvat ili zato što je Srbin, Mesić je odgovorio: "Ne, nije stvar u tome. Moja supruga, znate, njena mater je Srpkinja, i ja nikada nisam bio, nisam ni sada nacionalista. I sada sam najveći neprijatelj nacionalistima i neofašistima."

Osim što je prvi put priznao srpsko poreklo svoje supruge koju je sve vreme dok je bio na vlasti "smeštao" među Ukrajinke, Stipe je rešio i da se po svaku cenu ubaci u krug "najvećih neprijatelja nacionalista i neofašista".

Onaj koji je pevao ustaške pesme, podilazeći devedestih godina prošlog veka hrvatskoj dijaspori u Australiji, i onaj koji je tvrdio da je Hrvatska pobedila dva puta u Drugom svetskom ratu ("Mi smo pobijedili 10. travnja kad su nam Sile osovine priznale Hrvatsku državu i pobijedili smo jer smo se našli poslije rata, opet s pobjednicima, za pobjedničkim stolom" - tonski snimak, hrvatski portal Indeks) "odmetnuo" se pod stare dane među antifašiste, tabor kome je, kako tvrdi, pripadao i u ranoj mladosti.

Da li je Mesić zaplakao zato što je svestan da njegova domovina danas baštini antifašizam najvećim delom na srpskom minulom radu (na primer, čak 92 odsto sastava 6. ličke, 7. banijske i 8. kordunaške divizije činili su Srbi), na životima onih koje je, kada je najavljivao njihov izgon iz Hrvatske, savetovao da sa sobom ponesu ono malo zemlje koju su na opancima doneli kada su dolazili "na ove prostore".

Je li Stipe možda postao svestan da je sa izgonom Srba iz Hrvatske iz te zemlje prognan i antifašizam? Uostalom, zar s blagoslovom zvaničnika u Zagrebu, pa i njegovim ličnim, nisu porušeni onoliki spomenici NOB-a? Može li država, čiji su žitelji pre dve godine nekažnjeno pišali po spomeniku Srbima, žrtvama ustaškog, dakle fašističkog pokolja iz maja 1941. u Veljunu na Kordunu, uopšte polagati moralno pravo na antifašizam?

Ista ona država u kojoj je danas sramota biti iz partizanske porodice, ista ona koja se stidi svojih antifašista toliko da čak prećutkuje i njihovu smrt!?

Naravno da se stidi jer da nije tako, današnja Hrvatska, ravnopravna članica EU, bila bi sledbenica ZAVNOH-ove Hrvatske, sa Srbima kao konstitutivnim a ne proteranim narodom. Narodom koji je doživeo da mu se danas tamo gde je uprkos progonu ipak opstao, uporno osporava pravo na njegovo pismo, jezik i kulturu.

I to ne samo u Vukovaru.

Iz koga su juče hrvatski domoljubi i branitelji uspeli da "proteraju" čak i aktuelni državni vrh. Plači, Mesiću, plači!

Nastavak na Vesti-online.com...