Izvor: Vesti-online.com, 17.Jun.2012, 08:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Suve šljive u čokoladi

U Donjoj Šatornji, selu koje se nalazi u samom podnožju planine Rudnik, danas ima oko 30 kuća Prokića koji su se u ovo selo, prema knjigama koje se čuvaju u manastiru Nikolje, doselili 1654. godine iz okoline Debelog brda. Kada su se Prokići doselili u Donju Šatornju, zapisano je u manastirskim knjigama, bili su vični gajenju voća i ta tradicija je očuvana do danas. Tradiciju predaka nastavio je Radiša Prokić, a istim putem idu i Radišini sinovi 38-godišnji Marko i 22-godišnji Miloš, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << koji se bave proizvodnjom i preradom voća, ali na mnogo savremeniji način.

- Ja sam, prema mom računu, četrnaesta ili petnaesta generacija Prokića. Od predaka sam nasledio ono što je njima oduvek bilo najvažnije u životu a to je umeće gajenja voća od kojeg smo svi živeli. Nedavno sam pronašao kvitu (priznanicu) iz 1850. godine na ime mog čukundede Dragutina Prokić, koji je nekom trgovcu u Topoli prodao pune kanate sušenih šljiva. Tradiciju gajenja i sušenja šljiva nastavio je moj pradeda Radojko, pa deda Bogomir, otac Dragutin koji je dobio ime po mom čukundedi, ja se bavim voćarstvom i sušenjem šljiva, a tradiciju nastavljaju i moji sinovi. Nadam se da će i njihovi sinovi, ako bude sreće, nastaviti da se bave voćarstvom - kaže za "Vesti" Radiša Prokić.

Nekada su suve šljive sušene u drvenim seoskim mišanama bile jedan od najvažnijih poljoprivrednih proizvoda, a suve šljive iz Srbije bile su veoma cenjene na evropskim trpezama. Međutim, menjaju se i vremena i zahtevi potrošača, što je Radiša Prokić na vreme shvatio i otpočeo sušenje šljiva, ali i drugog voća, na sasvim drugačiji i savremeniji način.

- Vreme sušenih šljiva nije prošlo, ali srpski voćari moraju da se prilagode savremenim zahtevima tržišta. Šljivu i dalje sušimo i na tradicionalni način, ali veći deo količine sušene šljive ćemo čokoladirati i dobiti neverovatno ukusnu i traženu poslastica. Takođe, ove godine otpočeli smo proizvodnju čipsa od jabuke, odnosno, sušene jabuke u listićima što je, takođe, veoma traženi proizvod na tržištu. Dalje, od ove godine počinjemo proizvodnju i sušene i čokoladirane maline i kupine tako da više nećemo prodavati sirovinu, već finalni proizvod. Ipak, najveće interesovanje na tržištu je za sušenu aroniju, aroniju u čokoladi i za čaj od aronije - objašnjava Marko Prokić, vlasnik preduzeća Šljivko i nastavljač tradicije Prokića.

U Srbiji nije retkost da neko napravi dobar proizvod, ali je pravilo da postoje problemi prilikom prodaje tog proizvoda, a posebni problem nastaje i kada prodatu robu treba naplatiti.

- Nama to nije problem jer svi proizvodi su apsolutno ekološki čisti, za šta imamo sve sertifikate, a prodajemo ih specijalizovanim prodavnicama zdrave hrane. Sve količine suve obične i čokoladirane suve šljive, aronije i jabuke se prodaju u rekordnom vremenu tako da za budućnost, bar prema prvim rezultatima, ne brinemo, a uskoro čemo naše proizvode plasirati i na evropskom tržištu - ističe Radiša Prokić.

Radiša Prokić je veoma ponosan na svoje pretke koji su opstajali zahvaljujući voću, a posebno prizvodnjom suvih šljiva. Ipak, važno mesto pripada Iliji Prokiću.

- Ilija Prokić, i sam voćar pre nego što je postao ustanik, imao je čin šabačkog katane i bio je veoma poštovan u dinastiji Obrenović. Kao veoma vispren čovek za svoje vreme, ali i čovek od poverenja dinastije Obrenović, Ilija je od 1830. do 1837. godine u ime Kneževine Srbije službovao u Rusiji u svojstvu pregovarača ili ambasadora. Ilija je iz Rusije doneo i pozlaćeno Jevanđelje po Jovanu koje je u ime porodice Prokić poklonio manastiru Nikolje. Jevanđelje je moj otac Dragutin 1949. uzeo iz manastira i krio ga je u kući od komunista koji su imali nameru da ga uzmu. Jevanđelje je bilo sakriveno i iznosilo se samo jednom godišnje i to je mogla da uradi samo muška glava. Kada je otac Dragutin 1991. godine procenio da je prošla opasnost, vratio ga je manastiru.

Nastavak na Vesti-online.com...