Izvor: Politika, 06.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suša i karteli
Vest da je cena kilograma pšenice na Produktnoj berzi u Novom Sadu prošle nedelje iznosila 20,35 dinara ili 352 dolara za tonu, po čemu prednjačimo u svetu, ponovo je uskovitlala staru priču o našem tržištu i svemu onom što se događa sa poljoprivredno-prehrambenim proizvodima. Možda će tek akcija potpredsednika vlade Božidara Đelića, koji je posle serije novinskih napisa nameran da istraži da li je naša hrana među skupljim u regionu i, ako jeste, zbog čega – dati valjan odgovor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na pitanje da li smo svi žrtve monopola. S jedne strane seljaci tvrde da jeftino prodaju, zaleću se traktorima da blokiraju puteve, psuju imenujući tajkune kao krivce, a sa druge građani, potrošači kukaju da tu istu hranu plaćaju preskupo i da su žrtve monopola. Do tada sve ostaje onako kako jeste, pa samim tim i pitanje: Zbog čega je kod nas hlebno žito najskuplje?
Prošlog jula, taman kad su počele one strašne saharske vrućine, poželi smo oko dva miliona tona pšenice odličnog kvaliteta. S prelaznim zalihama, sasvim dovoljno za nekakvu prehrambenu sigurnost zemlje. Ostajalo je i za izvoz nekoliko stotina hiljada tona.
Naši paori, kao i obično, nemaju kud sa požnjevenim zrnom. Ono im je i prva zarada, pa su požurili da ga prodaju trgovcima i skladištarima. Cena od devet i po do deset dinara za kilogram. I tada, a tek sada, vojvođanski ratari su tvrdili da im je roba uzeta po nerealnoj ceni.
Država, u želji da zaštiti domaćeg kupca, ali i tržište "svoje" hrane od udara iz sveta zbog prevelike tražnje za pšenicom, donosi iz čisto psiholoških razloga Uredbu o zabrani izvoza žitarica. Takav potez nije nas spasao od poskupljenja hleba, ali je žitarskim trgovcima omogućio više nego dobru zaradu. Isključili smo se uredbom iz svetskih tržišnih tokova, ali kod kuće je sve ostalo onako kako odgovara velikim igračima.
Važenje uredbe produženo je za još tri meseca. Trgovci, razume se, mogu da čekaju, jer se pšenica može prodavati najmanje godinu dana po žetvi. Cena na svetskom tržištu i dalje je veoma visoka i sasvim dovoljna da troškovi skladištenja i izdržavanja zaliha ne okrnje u većoj meri očekivanu zaradu.
Pošto je to tako, a država ne interveniše svojim rezervama, domaći trgovci iznose na pazar samo onoliko koliko baš moraju, održavajući tako visoku cenu. Što bi je sami rušili većom ponudom!? Početak februara, kada ističe aktuelna zabrana izvoza, ako je država opet ne produži, nije tako daleka i neizvesna budućnost.
No, gle sada čuda. Cena pšenice u Čikagu za isporuke u decembru iznosi 285,94 dolara. Da li državu i trgovce treba učiti šta treba da rade? Ne. Ali zato je malo verovatno da će bilo ko od njih pohrliti "preko bare" da kupi jeftiniju robu i ponudio je kod kuće. Kao da svima odgovara skupa pšenica, a za seljake ko još mari. Dokle?
Sve dotle dok naše tržište ne postane deo svetskog mozaika, na čijem će se prostoru meriti svaka cena, pa i naše pšenice. Tek tada ćemo možda doznati da li je vrednost našeg žita tolika koliko ga sada moramo plaćati, ili je, možda, niža. Viša? Ko to zna? Niko. I to je cena zatvorenog tržišta. Upali smo u tu zamku, pravdajući je sušom, a pritajeni karteli i iznuđeni potezi države – čine svoje.
[objavljeno: 06/11/2007]
