Izvor: Politika, 03.Maj.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suptilne tehnike žute štampe
Sve više smo preplavljeni „žutim novinarstvom”, više nego ikad. Nikada nije bilo jeftinije pokrenuti medij nego danas, pogotovo ako je na internetu. Zbog toga, poslednjih godina pojavio se ogroman broj medija, i po principu „mala bara, puno krokodila” većina njih pribegavaestetici žute štampe ne bi li se probili.
Na prvi pogled, reklo bi se da svako može da prepozna „žutu” štampu i „žute” novinske članke. To su skandalozni naslovi, napisani velikim „masnim” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slovima sa uzvičnicima, izvučeni iz konteksta, to su preformulisane rečenice sagovornika kako bi zvučale što provokativnije u naslovu, i prenapumpane priče oko nebitnih događaja.
Međutim, u literaturi koja analizira „žuto” novinarstvo iz domena teorije medija, upozorava se da „žuta” štampa poseduje i neke druge, mnogo opasnije tehnike koje se ne vide na prvi pogled. Ove tehnike su sve više zastupljene u dnevnim novinama koje nisu „po difoltu” žigosane kao žute, i rekao bih da je u Srbiji ostalo svega nekoliko medija (uključujući i ovaj koji sada čitate) koji su nezagađeni. Na ovaj način, mediji manipulišu ljudimai vezuju ih emotivno za sebe.
Na primer, jedna od ovih tehnika, koja se redovno viđa po domaćim medijima, jestekreiranje medijskog subjekta koji egzistirana temeljima osporavanja sopstvene egzistencije. Ako pogledate, na primer, skoro svi objavljuju vesti o „starletama”, a komentari na internet portalima su uglavnom nešto poput „zašto ova osoba dobija ovoliko prostora u medijima, ne mogu da verujem, čime se ona bavi, strašno gde živimo, od kada je starleta zanimanje, kuda ide ovaj svet, ja ne znam ko je ova...Ovo je jedan samoodrživ dijalektički sistem koji bez svoje antiteze nikada ne bi postojao. Ova tehnika može da se apstrahuje i prepozna u velikom broju vesti koje objavljuju „žuti” portali i mediji uopšte.Njihova ciljna grupa nisu muškarci koji žele da vide golotinju, već upravo ljudi koji žele da negiraju nečiju egzistenciju i izgovaraju ovakve komentare.
Još jedan dobar primer korišćenja ove tehnike je „VIP Veliki brat”. Producenti ove emisije često u nju ubace neke osobe koje nisu preterano poznate, ili su poznate u nekim opskurnim oblastima, ili su na zalasku karijere. Ovo nije slučajno. Producenti znaju da će ove osobe kod gledalaca izazvati reakcije poput „ko je bre ova”, „pa ja sam poznatiji od njega”, „jak si mi ti VIP” i slično. Zatim će gledaoci emisiju između ostalog pratiti i zbog toga što čekaju trenutak kada će se ta osoba izblamirati, reći neku glupost, ili uraditi bilo šta što će potvrditi njihovu antitezu.
Osim ovoga, naveo bih još jednu zanimljivu tehniku kojom žuti mediji ljude emotivno vezuju za sebe, a koju je definisao američki istoričar i teoretičar medija Frenk Luter Mot još 1941 godine. On je to nazvao „anderdog empatija”. „Anderdog” bi u slobodnom prevodu moglo da znači „mali čovek protiv sistema”. Radi se o tome da medij promoviše nekog pojedinca koji je navodno uspeo da otkrije neku zaveru velikog sistema, neke korporacije, protiv običnog naroda. Na ovaj način, medij vezuje dobre emocije za čitaoce kao neko ko pomaže u raskrinkavanju zavere i promoviše heroja iz naroda.
U domaćim medijima mogli smo videti na desetine primera masovnog korišćenja ove tehnike. Imali smo „Kemtrejls”, teoriju zavere o tome da tragovi aviona na nebu masovno truju narod. Zatim, čitav niz tekstova o navodnim HAARP antenama koje su Amerikanci postavili u Barajevu da kontrolišu mozgove. Potom, niz tekstova o genetski modifikovanom povrću. U svakoj od ovih priča, pojavljuje se „anderdog”,arhetipski heroj iz mita o Davidu i Golijatu. To je najčešće neki naučnik, „ekspert”, koji je raskrinkao zaveru neke velike korporacije i objavio na svom sajtu rezultate nekog eksperimenta čime je dokazao tvrdnju. Ovi dokazi se najčešće zasnivaju na pseudonauci, gomili parcijalnih informacija i neobjektivnim laboratorijskim eksperimentima. Takođe, osim trovanja, čest motiv može da bude i sprečavanje da nešto postane jeftino. Kod naroda opterećenog plaćanjem računa odlično prolazi priča da neko namerno sprečava da nešto pojeftini. Redovno se pojavljuju članci o nekom naučniku koji je uspeo da napravi automobil na vodu, ali masoni iz naftnog lobija su potplatili da se to ne pusti u proizvodnju.
Polazna tačka svih ovih vesti je čuveni metastereotip kapitalizma: korporacije su zle, zanimaju ih samo pare, i zarad profita korporacije će trovati nas i našu decu, a to zataškavaju tako što potplaćuju naučnike da ćute. Ali, s vremena na vreme pojavi se neki od ovih naučnika koga pare ne zanimaju, heroj koji želi da spasi narod od uništenja. Ovo je ukratko struktura narativa koji se u raznim varijacijama redovno pojavljuje u „žutim” medijima. Pokazivanjem empatije prema ovim herojima iz mase, čitaoci vezuju slične emocije i za medij koji vest objavljuje, kao medij koji će uvek biti na strani naroda, njihove dece, bezbednosti hrane koje jedu i vazduha koji dišu.
Postoji još pregršt žutih metoda o kojima se može pisati, ali sam ovde izneo samo neke, meni najinteresantnije. U svakom slučaju, treba imati na umu da se „žuta” vest često ne vidi na prvi pogled. Često smo zaslepljeni emocijama,na primer, sama ideja da neko hoće da otruje nas i našu decu dovoljno pomrači um da ne vidimo manipulaciju.Ove „nevidljive” žute tehnike su veoma opasne i zagađujuće za društvo.
Istok Pavlović
objavljeno: 03.05.2013.
