Izvor: Blic, 03.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suomen rukoilen
Dejvid Bekam, budući ser - ako je to mogao biti Džeger, onda nema razloga da se izbegne najznačajniji britanski izvozni artikal poslednje decenije - vratio se u englesku reprezentaciju koja se, pak, vratila na "Vembli". U sat i nešto igre blagoizvoleo je prikazati ono zbog čega je njegovo odsustvo iz nacionalnog tima engleski državni fudbal privelo katastrofi: organizovao je, naime, igru svog tima, i ne samo po desnoj strani, bio konstantna pretnja iz prekida, naročito iz onih kobajagi pametnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prekida na sredini terena, rečju - briljirao je. Brazil, nasuprot, sa večitim viškom igrača u napadu koji smetaju jedan drugom, bez prave sredine, a sa pristojnom odbranom, za savladavanje koje beše nužan Bekamov "cross" na drugu stativu, neodbranjiva rotacija što kvari frizure svima na petercu, a stiže do onog kome je namenjena - taj Brazil, sa sve Ronaldinjom, Kakom, pa i, okej, Robinjom, ne da nije briljirao, nego je prikazao gomilu problema. Dunga, jedan od ključnih brazilskih igrača u vreme obnove slave, još nije ili nije uopšte smislio način da tešku artiljeriju talenta rasporedi na bojno polje smislene igre.
Bekam je, dakle, pronašao Terija, ovaj je dao gol, i tako su dva kapitena, bivši i sadašnji, uspostavili onu osovinu na koju će engleski tim imati šta da dodaje. Smisao engleskog načina igre vraćen je tom jednom uspešnom dijagonalom, i kada Njeno kraljevsko visočanstvo spusti Bekama na kolena, biće to znak, simbolički gest, naputak za budućnost.
Za koji sat Srbija, tim bez identiteta - igračkog, ne nacionalnog, toga ima i previše - igraće protiv Finske, u Helsinkiju, i ja se pitam na kojoj to tradiciji, kojoj osovini, kojim načinom ćemo to mi odigrati utakmicu koju moramo dobiti ako zbilja imamo kakvih ambicija u Evropi. Nedavno se oprostio Siniša Mihajlović, čovek koji je poslednju utakmicu za reprezentaciju odigrao na sportskom objektu blizu spomenika Pavao Nurmiju. Nisam imao velikog razumevanja za prznički karakter i politička opredeljenja tog fudbalera, mogao bih mu zameriti bar pola od onih šest golova što nam ih je dala Holandija kada smo poslednji put igrali evropsko prvenstvo, no otkako nema Mihajlovića u reprezentaciji, mi zapravo ne znamo šta tačno igramo. Ovim neću reći kako je čovek čiji crveni kartoni nisu, poput Bekamovih, bili posledica viška izgaranja za nacionalni tim, nego tek izraz jednog individualnog karaktera bio ključni igrač onog tima; ne, samo se prisećam svih onih centaršutova ili slobodnih udaraca iz ogromnih daljina - dakle, varijacija na temu preskakanja sredine terena, koji su bili pretnja protivniku, pa makar golovi bivali dati leđima, kao onomad u Zagrebu.
Mi, naime, ne umemo da osvojimo sredinu terena, pa da iz tog bastiona napadamo tuđi gol ili branimo svoj. Dok je bilo Siniše, mogli smo se provlačiti tim topovskim zrnima koja je ispaljivao sa sredine igrališta. Protiv pristojne Finske, na Olimpijskom stadionu ili Finer-areni - retko su dva velika stadiona tako blizu jedan drugom! - gde god igrali, mi ne znamo kako oteti prostor između dva šesnaesterca, teritoriju koja za savremeni fudbal predstavlja uporište svake igre.
Ili, možda, znamo?
Sudeći po Klementeovom izboru igrača, više po odsustvu nekih nego po prisustvu drugih, nemam razloga za optimizam u pogledu napred rečenog. Znači li to da ćemo intenzivirati igru po bokovima? Na stranu što to ne isključuje, naprotiv, zaposedanje sredine, opet se pitam ko su ti naši ofanzivni bekovi-polutke, ko su naša krila? Tačnije, šta oni mogu protiv, uzmimo, agresivnog protivnika?
Da odmah bude jasno: ne govorim (više) o Saši Iliću. Klemente ga ne zove u tim zato što ne zna šta bi s njim, zato što je njegova vizija igre sasvim zastarela i potpuno neprimerena mogućnostima sprskih fudbalera. Uostalom, čovek je tu da popravi lični penzioni fond, ne zato što ima nekih ambicija. Tako su kroz srpski fudbal protrčali i Jirgen Reber i Valter Zenga, kao medijska pokrića, instant-spasioci, krpiguzi za kupovinu vremena. Na stranu Klemente, kome se niko ne meša u posao, pa možda ovaj put neće staviti jaku kartu na, recimo, Trišovića - postavlja se pitanje ima li smisla i snage u ovdašnjem fudbalu da, recimo, vrati Kežmana u odsustvu Žigića, ne kao zamenu, očigledno, nego kao mogućnost? Meklaren je vratio Bekama. Smisao tog gesta bio je očevidan. Zašto se jedan standardan evropski centarfor, robusnog pristupa ne bi rvao sa Fincima po šesnaesetrecu, kad već Sami Hipija nema na kome da se dokazuje? I zašto, na kraju, sve sudbine igrača koji su nam donosili kvalifikacije na velika takmičenja, a to su Siniša Mihajlović i Mateja Kežman, pre drugih, imaju biti jednake: poslednje utakmice za svoj nacionalni tim ne igraju do kraja zbog crvenih kartona kao posledice raspada sistema igre i odnosa u timu?
Zato što mi nismo Englezi?
Pa, ne baš.
Pre će biti da je to stoga što izbor selektora, selekcija igrača i određivanje tipa igre kod nas nisu stvar iste vizije, nego posledica improvizacije. Kako ćemo, dakle, zaigrati u Helsinkiju? Na inat, "srce", na frku, na pokušaj da se spreči bruka, na mišiće. Bude li uspešno, u redu. Ne bude li, uvek je tu naša dosadna malodušnost, to večito opravdanje za sve.
Nadam se, dragi čitaoče, da ćeš, čitajući ovaj tekst, imati razloga da psuješ potpisnika zato što je bio u krivu. Neka ovo bude shvaćeno kao "finska molitva" (vidi naslov), a molitve, kao što sam se uverio pre mesec dana, pale kod Finaca. I šire.
