Izvor: Politika, 22.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suočavanje sa srpskom rok-mitologijom
Odavno je jasno da kad je u pitanju popularna kultura u Srbiji ne postoji pouzdan akademski okvir u kome bi se kretalo prilikom njenog tumačenja. To je posebno interesantno kad se pogleda teren popularne muzike, koji pruža toliko bogatstvo mogućih socijalnih značenja i njihovih tumačenja, i razotkriva tokove u kojima se realno kreće ovo društvo. Umesto promišljanja, i ovde se dešava da ni bližu ni dalju prošlost ne možemo da sagledamo u drugačijim kategorijama od mitoloških. Tako je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i sa istorijom lokalnog rokenrola – sa jedne strane je divno što je "novi talas" postao deo mitologije, kako ovdašnje rok-scene, tako i cele kulture... sa druge strane, visokim zahtevima koje je pred sebe postavljao svesni deo te scene nikako ne odgovara banalna idolatrija.
"Poslednja pobuna: 30 godina nju vejva i panka u Beogradu" jeste serija dešavanja u realizaciji Doma omladine Beograda, započeta u januaru 2007, a kojima je zajednički zadatak da pomognu prepoznavanju pomenutog zbivanja i njegove zaostavštine kao procesa koji je uneo novu estetiku i moralne zahteve u našu kulturu. Na užas nekih aktera, moram da tvrdim kako je ono što je novi talas ostavio za sobom sada sigurno deo opšteg obrazovanja na ovim prostorima, a da su grupe nastale u tom periodu mnogo više od običnih pop-grupa.
Njihova posebna uloga u istoriji naše rok-muzike bila je u tome što su neke prepoznatljive ovdašnje gradske motive konačno pretvorili u autentičan rokenrol izraz. Za razliku od prethodne rok-generacije, koja je kroz obrade stranih pesama donela kod nas istinski rokenrol impuls i prvi put ga oživela na našem terenu, ovaj naraštaj je sebi dao zadatak da izmisli srpski rok-jezik, i na muzičkom i na simboličkom planu, kao i na nivou imidža. Razmere kulturne revolucije koju su tako izveli bile su ogromne, prosto zato što je na taj način srpski izašao u veliki pop-svet, postavši deo porodice jezika na kojima je rokenrol kao iskustvo moguć.
Posle toga više se nije moglo nazad.
Budan grad
Paradigma koja se krije u novom talasu i njegov odnos prema ostatku pop-produkcije kod nas nije daleko od crnog talasa u našem filmu – u vreme kad se nije moglo drugačije govoriti o realnoj društvenoj zbilji, metaforični jezik kroz koju se istina probijala bio je dragocen. Teško je sad objasniti da je novi talas u stvari uspeo da ovu jezičku kamuflažu istanji do nivoa obične paučine, iza koje se realnost jasno videla... i da je to u stvari bio revolucionaran čin. Koliko je prethodna generacija uspela da uvede simboličke jezičke oblike pobune u našu kulturu, toliko u vreme novog talasa više niko nije imao previše strpljenja da trpi nikakvo odlaganje neophodne promene.
Ključno pitanje je zašto niko više nije imao strpljenja? Meni lično se čini da smo sedamdesetih bili okruženi jednom takvom sveprožimućom lažnošću, društvenim statusom kvo izmišljenim da korumpira najšire slojeve, da je prosto prirodna reakcija zdrave gradske omladine morala da bude odbacivanje. Beograd je još od kraja šezdesetih u skokovima hvatao korak sa svetom, i ništa što se tamo negde napolju dešavalo više nije moglo da prođe neprimećeno, a onda se samo po sebi nametalo i poređenje sa situacijom kod nas. U svoja rana hipi vremena ovaj grad je postao opet grad sa mestom na mapi sveta i više nije bilo povratka na direktivne kulturne obrasce, koje su budući zločinci svejedno promovisali kao mejnstrim, sve dok od njih mnogo kasnije nije ostala samo sramota.
Ako ste slučajno prošle godine pogledali rekonstruisani film Jovana Jovanovića "Mlad i zdrav kao ruža", mogli ste jasno da osetite titraj rokenrola u svakoj njegovoj sekvenci – štaviše, siguran sam da nije pogrešno reći da je ovo film o rokenrolu, mada se on ne pojavljuje u njemu. Baš njegova eksplicitna zvučna odsutnost, a prisutnost u svakom prizoru i posebno dinamično iskidanom ritmu naracije, otvara nam jedan ogroman mogući Beograd. Makar 1971. u njemu postojala samo jedna dobra diskoteka i jedan moderan hotel, to nije bilo važno, jer je ono što se dešavalo u glavama ljudi bilo veliko. Ovaj film je najbolja zabeleška o ritmu jednog velikog grada, iz koga je iznikao današnji grad, te izgubljena kopča između crnog talasa u filmu i autentičnog domaćeg rokenrola u nastajanju.
Filmsko delo je bilo zabranjeno, iz danas zaboravljenih i sasvim nevažnih razloga, više se o njemu čulo nego što je bilo ljudi koji su ga videli. Međutim, skoro deceniju kasnije, njegova osnovna poruka izrečena modernim medijskim jezikom provukla se kao poruka nekih novotalasnih pesama: to je to prikazivanje laži u kojoj se živelo. Od svih grupa, grupa Šarlo Akrobata je ovome došla najbliže kad je snimila "Ljubavnu pesmu", čiji je tekst posvećen neobuzdanom zadovoljstvu koje oseća vlasnik stojadina dok se prepušta nedeljnom pranju svojih kola. Motiv vrlo strašne laži u kojoj se živi i na koju pristaju ljudi svuda okolo bila je glavna tematska linija koja je povezivala sve bendove na sceni međusobno, ali i sa grupama iz sveta.
Uzalud me budiš u pola pet
Kad gledate fotografije Goranke Matić izložene u Magacinu u Kraljevića Marka 4, vi imate veliku priliku da ne vidite nostalgiju. Njoj nema mesta u ovakvoj postavci koja puca od života i nadahnjuje samim atraktivnim izgledom i pozama ljudi koji su zabeleženih kao akteri jedne kulturne scene, kojoj je muzika bila samo okosnica. I zbilja, u to vreme je publika bila jednako važna kao i bilo koji član grupe na sceni – štaviše, mada se elitizam duha podrazumevao, elitizam muzičarske veštine je bio prezren. Kao što je jednom prilikom Uroš Đurić ispravno natuknuo: "Tad se u grad dolazilo da se donese svoj fazon, a ne da se pokupi neki". Ovo pretvaranje potrebe za samoizražavanjem u ključni kredo cele scene – najvažnije je njeno dostignuće u apsolutnom smislu i osnova pobunjeničke zaostavštine, koja se ne miri ni sa jednim postojećim sistemom. I to se vidi sa svake izložene fotografije.
Naš napor da dokumentujemo scenu i prikažemo je kroz artefakte samo donekle ide ka ovim vizuelnim uspomenama i onim što one otkrivaju iz do sada neprepoznate istorije grada. Već i sam način izlaganja neuokvirenih fotografija, koje su bile izložene kao film što se još uvek radi, ili kao strip na zidu, govori o tome da smo hteli da izbegnemo okoštavanje koje iskustvo ove scene ne trpi. Trud da nađemo i predstavimo dokumenta koja govore o svakodnevici policijske prismotre tadašnje muzičke scene (soba sa grafičkim materijalima Gvida Obradovića) bio je usmeren ka rekonstruisanju realnih okolnosti u kojima je ona obitavala. Išli smo toliko daleko u ovome da smo, malo ozbiljno, a malo šaljivo, izbor posluženja na otvaranju koncipirali kao izbor robe široke potrošnje pre 1980. – od "knjaza miloša" i "radenske", preko vinjaka, do čokoladnih bananica i bobi-štapića – sve sa namerom da verno predstavimo atmosferu perioda.
Koliko je ovaj deo naše istorije još neprepoznat, mislim da najviše govori sama činjenica da je ova postavka bila u stvari prva izložba fotografija Goranke Matić iz ovog perioda. Ako imate u vidu to da je ona svoje nedvosmisleno priznato umetničko ime napravila upravo kao učesnik scene o kojoj govorimo, tim je neobičnije da se niko nikad nije zainteresovao i upriličio ovakav presek njene dokumentacije (čija je ovo tek možda jedna desetina), od koje je i ono što smo predstavili najvećim delom prvi put izloženo javnom pogledu.
Na neki način i sama Goranka Matić kao i svi na otvaranju prisutni predstavnici vremena koje je bilo zabeleženo na zidovima izložbenog prostora funkcionisali su i kao eksponati, okrenuti mlađoj publici, ka kojoj je cela ova rekapitulativna avantura ponajviše usmerena. Na majskim tribinama sa akterima ove scene u Domu omladine prosto je dirljivo bilo pratiti pitanja koja su postavljali oni koji se tog vremena ne mogu sećati – u stvari, njihova pitanja nisu toliko ni bila bitna, koliko potreba da nađu referentni okvir u kome bi se sami kretali, neku vrste svoje preteče koja bi im funkcionisala kao primer. U tome i jeste osnovni razlog bavljenja ovom temom danas – uspostavljanje žive referentne tačke od koje se može krenuti dalje, posebno ako tražimo korene moderne građanske kulture u našoj sredini.
Poslednje buđenje
Konačno, i ime projekta "Poslednja pobuna" nastavlja se na tradiciju provokacije, koju je novi talas pretvorio u deo naše opštepriznate moderne kulturne baštine. Izvor imena je Koja, a poruka je jasna: ova pobuna je bila poslednja pobuna vredna pažnje i ona je omogućila sve ostale pobunjeničke glasove koji su došli posle nje. Ako se sa ovim ne slažete i ako vas možda ovakva konstatacija vređa, onda je to pravi razlog da učinite nešto po tom pitanju. A sasvim sigurno je poslednji čas.
Autor je odgovorni urednik Doma omladine Beograda
[objavljeno: ]
.jpg)
