Izvor: Politika, 19.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suočavanje sa realnošću
Sudeći po frekvenciji sa kojom se pominje, suočavanje sa realnošću je glavni problem Srbije. Barem deo javne scene smatra da je ono nužan i efikasan način da se u Srbiji nešto promeni. I zaista, suočavanje sa realnošću ne može biti nešto nebitno, samo je pitanje da li taj pojam svi shvataju na isti način.
Postoji jedno uvreženo mišljenje za koje je primer suočavanja sa realnošću priznavanje činjenice da Kosovo nije Srbija. Nedavno ga je demonstrirao i Vladimir >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Arsenijević u „Politici”, u tekstu podtakvim naslovom: „Kosovo (ni)je Srbija”, u kome je pokušano suočavanje sa realnošću direktnom negacijom zvanične parole sa nedavnog mitinga. Pitanje je, međutim, da li je baš ta vrsta suočavanja sa realnošću ono što nam je potrebno. Kada se pogleda Arsenijevićev tekst (a on u tome nipošto nije usamljen nego samo ponavlja jednu matricu, na primer, Sonja Biserko je takođe nedavno tražila „racionalno suočavanje sa realnošću”), onda se može zaključiti da je tok ovog suočavanja otprilike ovakav: naizgled, treba se suočiti samo sa prostim činjenicama – na Kosovu je strana administracija, albanska strana proglasila je nezavisnost itd. Ovde je onda važno nešto drugo: nekako bi trebalo, preskačući čuvenu Hjumovu provaliju između „jeste” i „treba” iskaza, zaključiti da to stanje, koje je u činjeničkom smislu nesporno, valja priznati i u normativnom smislu, odnosno odustatiod težnje da se ono dovodi u pitanje.I tu se otvara prvi problem sa ovim mišljenjem. Ono pokušava da stvar prikaže tako kao da ova provalija ne postoji i da je suočavanje sa prvom činjenicom isto što i prihvatanje drugog stava. Zbog toga su argumenti koji se navode u prilog ovom prilazu izrazito nemarno formulisani. Arsenijević pominje dva: da se većinsko stanovništvo neke teritorije izjasnilo za nezavisnost, i da se tako popravljaju odnosi sa susedima. Oba ova argumenta su otvoreno nekonkluzivna (lat. conclusio – zaključak); na primer, oba su postojala u slučaju bivše Krajine, pa niko nije pozivao Hrvatsku da se suoči sa realnošću.
Arsenijević, međutim, ne spominje dva dalja argumenta koji se ovde podrazumevaju. Racionalni argument kaže da ne bi trebalo težiti promeni ove realnosti, jer postoji velika nesrazmera u snazi: mi smo mali i nejaki, a oni (Amerika, Zapad) presnažni. Naravno da ni ovaj argument nije konkluzivan jer u nekim stvarima, koje su povezane sa moralnim razlozima, snaga prestaje da bude toliko bitna. Ako smatrate da ste moralno u pravu, onda bi trebalo da prevaziđete strah od jačeg protivnika, osobito ako ne planirate da silom promenite neku nepovoljnu realnost nego samo argumentima.
Ali, ovde dolazimo do daljeg koraka u suočavanju sa realnošću: srpska strana ne može se nadati pobedi u ovoj moralnoj borbi, jer je ona, zbog zločina („suočavanje sa prošlošću”) koje je ranije počinila, izgubila pravo da bude moralni subjekt. Tako dolazimo do prave formulacije ovog suočavanja sa realnošću: submission ili potčinjavanje, odustajanje od svakog prava na suprotstavljanje. Ovde se treba suočiti sa time da u našem slučaju ne postoji nikakva moralna autonomija, nikakva subjektivnost. Sada je pitanje: da li je ovo realnost? – ili samo izraz potreba da strana koja se suprotstavlja bude prikazana kao lišena svakog prava da to čini? Ono što je za mene u svemu najspornije jeste način na koji je ovo potčinjavanje prikazano. Onaj koji na potčinjavanje ne pristaje opisuje se kao onaj koji se opire zdravom razumu, koji ima ogromni poremećaj percepcije i rezonovanja, kome nedostaju dosluh sa realnošću i racionalnost.
Ova kaskada zaključivanja – pristanak na nasiljem stvorenu realnost, uviđanje vlastite slabosti, oduzimanje statusa moralnog subjekta – nema svoj razlog u nekoj realnosti, već je, sasvim obrnuto, ona način da se realnost pripremi tako da zemlje Zapada mogu nesmetano sprovoditi autoritarnu volju prema Srbiji. Ovde bi se zastupnici ovog načina mišljenja verovatno pobunili: Zar srpske snage nisu činile zločine? Zar Kosovo nije već osam godina izvan faktičkog suvereniteta Srbije? Sve je to, naravno, tačno, ali iz tih činjenica ne sledi, pogotovu ne prosto na osnovu zdravog razuma, bilo šta od političkih akcija koje se zahtevaju. Na neku realnost može se reagovati na različite načine, a o zločinima se može govoriti u cilju obnavljanja zajednice, a ne u cilju njenog potčinjavanja.
I time dolazimo do toga da je neka druga realnost ono što nedostaje u Srbiji. Počeli smo od toga da deo javnosti traži suočavanje sa prostim činjenicama koje ne zahteva nikakav poseban napor. Nešto je drugačije sa suočavanjem sa vlastitom autoritarnošću. A pravo suočavanje sa realnošću sastojalo bi se u napuštanju ovog načina mišljenja, u odustajanju od prakse prekrivanja prave realnosti realnošću koju stvaraju autoritarne potrebe. Prvi uslov za sve to jeste odustajanje od stava da je jedino naše mišljenje izraz svega normalnog, racionalnog i zdravog.
Osnivač portala filozofija.info
Vladimir Milutinović
[objavljeno: 20/03/2008]
